Delo

372 Д Е Л 0 — Ти га ниси први нашао? — Не, нисам ни помишљао да може бити таквог чега, и чекао бих га до сутра. На срећу госпођица Јелена дође на сам глас о поквареном верењу... — Ја сам јој то јавио — прекиде га Швпрски — и она је то тако примила к срцу, да сам се зачудио — као да је слутила тако нешто! — Красно је то створење — рече Полањецки. — Нисам могао дознати, како је било; доста то да га она прва нашла, она му прва пружила помоћи, она позвала чнтаво туце лекара и наредила да га пренесу у њен дом. — А да ли лекари држе да ће живети? — До сад управо ништа не знам о том. Мора да је при пуцању искривио цев тако да је тане пробило чело, пошло навише и задржало се под теменом. Нашли су га и извадили доста лако; али да ли ће остати жив, и ако остане да ли ће остати и при свести, не зна се. Једап од лекара боји се да не изгуби говор, али за сада је сва брига да остане жив. II ако се за овај случај већ знало у опште, н ако су га новине свакодневно описивале, учииио је ипак силан утисак, да се неколико минута само ћутало. Швирски, који је при свој атлетској мускулозности имао меко срце, пребледе мало па викну: — II то за такве почерке! Професор Насковски седео је уз њега. Он рече: — Оставите их божјем милосрђу. — Ама молим те — окрете се Бигјел Полањецком — ти ниси ништа посумњао? — Ни на ум ми није падало, да ће он то учинити. Видео сам да се бори сам са собом. У једном му се, за наше вожње, стаде трести брада, као да би хтео брнзнути у плач, али је то поносита душа. Ипак се уздржао и привидно умирио. Главно је то да ме преварио обећањем да ће сутра доћи к мени. Мало после настави: — Знате ли шта се мени чини? Држим да је чашу препунило оно писмо госпође Броничове. Нгњат ми га је дао да прочитам: писала му да је то бвла Божја воља, а да је он крив, што је био егоиста, а оне да иду за гласом савести и истине, да му нраштају и моле Бога да и он њему опрости, једном речи чудо нечувено! Вндео сам да је то учинило на