Delo

388 Д Е Л 0 питања друштвеног, моралног, политичког, мисаоног живота. Написани у том правцу, романи Мережковскога не могоше постићи скоро никаквог успеха у руској књижевностн, у којој се при стварању песничкнх дела више гледа на морални и мисаони, но на естетички моменат. А што је песник са истим тим делима постигао у иностранству, и специјално у Француској, онакав одлучан успех — има се приписати једино томе, што се тамо поетском стварању стављају сасвим друкчијп захтеви, једном речи, што се у Француској од иоетичких продуката тражи да служе лепоти, да су мајсторски написани и занимљиви, а не да служе расправљању дневних друштвених питања. ;,Г. Мережковски, вели Соловјев1, — употребљава сву своју снагу да нас забави, да порази нашу уобразиљу страхом или тугом, да изазове осмех, и све му то, у већини случајева, полази за руком“. Но руски читалац, узимајући у руке песнички производ, а нарочито роман, не тражи ништа од свега тога. „Руски чпталац, — вели даље Соловјев1 2, — није размажен. Њега су, у самој ствари, мало забављали и увесељавали. Литература, у творевннама својих најбољих представника, није никако ни помншљала на забаву п увесељавање: она је учила, водила, указивала пут и то у прнлично тешком облпку... Што се тиче боја и ефеката, у нашој књижевности доиста влада ригоризам, некаква стидљивост, могло би се скоро рећи: девичанска... Сад, јесмо л' ми у праву, или не, то је врло велико питање, али је несумњиво да нас је баш сама наша књижевност научила да ценпмо њену вољу, њену тежњу к животу, а не само посматрање живота. У том се и састоји особеност наше књижевности". Критичар затим нримећује, да се у Русији од књижевности, у току целог њеног живота, захтевало да служи социјалним и моралним моментима живота, који су прва и најважнија ствар („самое важное“) руског духовног живота. „Стотине и тисуће дела, — вели Соловјев, — посвећиваху се том „најважнијем“; оно је — то најважније — стварало репутације и уништавало их; он је подчпнило себи естетику, постало душа књижевне критике; шта внше — код Толстоја се оно одлило у читав филозофско-религиозни систем. Књижевност постаде дело, ствар, постаде друштвеном службом“.3 1 Журналг. длл всћхг., 1902, II, 232. 2 На наведеном месту. 3 Наведенп члапак, страна 235.