Delo

110 Д Е Л 0 главом на дланове п тако остаде мало погнут а после поче као сам са собом говорити, а главе није дизао: — Све се покидало; везивао сам што може бити очајније док мп нпсу руке сустале. Сваки би малаксао а ја сам још петљао. Али внше не могу! Тако ми Бога немам више снаге. Све има свој крај — па нек се и то једанпут сврши. Ту одахне, као човек који се силно заморио. После подиже главу, па настави: — То су биле моје стварн, а ја сам дошао рад твојих. Слушај! Према уговору који смо направнли при предаји Кремјења ваљало је да исплату учнним твојој жени чим парцелишем Магјеровку; тн и сам имаш код мене неколико тисућа рубаља. Твојему тасту ваља ми давати доживотну ренту. Дошао сам да ти кажем да иа недељу две дана морам утећи преко границе као банкрот п да од свега тога једне паре нећете видетп. И кад то нсказа Машко онако дрско и енергично, како чини човек, који нема више ништа да пзгуби стаде гледати Полањецкому у очи као да очекује буру. Али се потпуно преварио. Истина Полањецкому се лице смрачи за један тренутак као од прптајеног гнева, али се убрзо умири па рече: — Ја сам и мислио да ће се све тако свршити. Машко је знао с ким има посла те је држао да ће овај полетети на њега, гледаше зачуђено у Полањецкога као да га хтеде питати: шта му је? А у том тренутку Полањецки мишљаше: — Сад да затражи од мене штогод и за пут — не бих га могао одбити. Гласно пак рече: — Тако! То си имао да ми кажеш. — Не — одговори Машко онако страсно као човек који се никако неће да растане са мишљу да је свему крив само стицај изузетних околности; — немаш права да тако говориш. II на самом самртном часу у стању бих бпо рећп: да је све могло бнти и друкчије. Полањецки га упита нешто нестрпљиво: — Драги мој, шта хоћеш ти, управо, од мене? Машко се прибра па одговори: — Ја од тебе не тражим ништа. Дошао сам к теби као човеку који ми је учинио доста добра, и којему поред новчаног