Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 109 Ћутећи гледаше Машко неко време у Полањецкога као да га хоћаше тим ћутањем припремити за какву важну вест па најзад рече чудновато спокојно, одмеравајући при томе сваку реч: — Хтео сам ти казати да сам потпуно пропао. — Јеси ли изгубио парницу? — Не. То ће доћи тек после две-три недеље, али знам да ћу је изгубити. — По чему си убеђен у то? — Сећаш ли се кад сам ти говорио да се парнице око обарања завештања губе понајвише због тога, што је обично напад енергичнији него одбрана, што је увек некоме много стало до обарања, а скоро ником до одржања. У свету се можеш за ма шта ухватити што иоле личи на нраво и ако не одговара потпуно тексту, али суд се мора држати паписанога. — Тако је, говорио си. — Тако је то и с том парницом, које сам се ја подухватно. Она није била тако авантурична, као што изгледа. Мени је бпло сасвим стало до тога да то завештање оборим, п може бити да би ми пошло за руком да докажем да се он не слаже са законом, да се није нашао човек коме је исто толико стало да то не стоји. Нећу ти дуго о том разлагати, доста то да знаш: да имам посла са противником адвокатом и то најпрепреденијпм, који ми је уз то диндушманин, којем је не само стало до тога да одржи завештање, него и до тога да мене уништи. Некада сам га потцењивао, а сад ми се то свети. — Ја просто не разумем зашто ти енергичније не радиш са судом? — Има и оставе приватнима те су се и ови ставили под одбрану онога Слеџа. У осталом свеједно. Парницу морам изгубити јер су околносги такве, и да сам на месту мојега противника зацело бих добио, као што ће је и он добитп. То у напред знам — и у томе се не варам. Но доста са свим тим. — Па ти ћеш ићи и даље; апелираћеш. — Не, драги мој; ја даље не могу. — Зашто? — Зато, што имам више дуга, него косе на глави; што ће, чим изгубим, моји повериоцп полетети на мене — и што морам (ту Машко спустп гласом) — бежати... Наста ћутање. Машко се наслони лактовима на колена и