Delo

112 Д Е Л 0 какву услугу. Има прилика кад човек мора бити опортуниста у погледу својих властитих назора. Ту се Машко горко пасмеши. — Ја ни сам о том нисам ништа знао — говорио је даље — али су ми се сад отворили нови хоризонти. Човек се учи док је жив. И ми, банкроти, имамо извесну своју част. Што се мене тиче, мени је мало стало до оних, који би и мене кад им дођем под руку преклали као пиле, него ми је стало до оних, који су ме обвезали на захвалност. Истина је можда то морал каквог Јосовца, али је ипак морал своје врсте. У том слуга унесе чај. Машку је очевидно потребно било да се поткрепи те нали пола шоље коњака и кад тако расхлади чај испи га на спаси Бог. Полањецки ће тада рећи: — Драги мој Машко, тп свој положај боље познајеш него што га ја познајем. Све што бих ти могао рећн противу бежања а за остајање и за изравњање са повериоцнма јамачно си сам себи говорио, те те волим питати о другом чем. Пмаш ли тн бар чиме да утечеш. — Имати. Да ли ћу пасти са сто тисућа или са сто десет ствар не мења; али тп ипак хвала што питаш. Машко нали другу шољу коњака-и чаја па рече: — Немој мислити да почињем пити из очајања, али данас од рана јутра нисам стао, па сам уморан као керче. Ох, како ми је ово добро чинило! Ето ја се нисам гађао револвером у чело. То је мелодрамски, то је већ изашло из моде. Истина знам да је са мном све готово, али на том основу ни иначе нисам могао испливатн. Ту је и сувише мало посла, није поље за мене. Запад, Париз! Тамо се тече, тамо се и пада и диже. Нашто онда ту ваздан премишљати кад је тако? Знаш ли да неки Хиршл није имао паре пребпјене кад је утекао од куће. А ја врло лепо знам да тако што овде у овој устајалој бари држе за болесно сањање каквога банкрота... Па ипак тамо много гори од мене теку милијоне, много гори!... Сад или добио или не добио, тек ако се вратим ту кадгод... II одиста чај и коњак беху учинили своје јер он стисну дланове па додаде: — Видећеш!... Полањецкп, сад нестрпљивије, него мало пре, поче: