Delo

68 Д Е Л 0 зуитског обртања и оофистике; по свом унутрашњем бићу књига је састављена из трп сасвим разна одељка. Прва трећина износи у уводу тачно и јасно излагање модерне биологије нарочито теорије о ћелици и учење о развићу (1—8 главе). Друга трећина, 9 глава, најважнији је део овог дела, са насловом: Теорија о констанцији или десцендентна теорија? Овде износи учени ентомолог пнтересантно излагање резултата његових многогодишњих истраживања морфологије и екологије мрава и њихових гостпју, мимифера; непристрасно п убедљиво изводи да се овде све замршене и значајне појаве дају само објаснити учењем о пореклу; показао је да је старо учење о постојаности и самосталном стварању појединпх врста потпуно недовољно. Ова 9. глава могла бп се са малим изменама уметнути као веома леп део у каквом делу Дарвина или Вајсмана или другог каквог представника трансформизма. Следећа 10. глава стоји у осорној противуречности са свнм оним што је напред речено; та глава третира на сасвим апсурдан начин примену десцендентне теорије на човека; читалац се мора да запита да ли овде Васман збиља верује у направљени вашар бесмислених погледа, или има само намеру да чнтаоце збуни и да тако учини приступачним примање најпростијег црквеног веровања. Васманову су књигу прокритиковали подробно и одлично многи стручни природњаци, нарочито Ешерих и Франсе; признавајући му потпуно његову фактичку заслужност они опомпњу живо на озбиљну опасност која прети бнолошкој науци овим крнумчарењем језуитског лажљивог духа. Ешерих је показао детаљно грубе протпвуречности и голе ненстине које садржи ово „црквено учење о пореклу.“ Свој је суд изразио у згодној реченпци: „Ако се збиља учење о пореклу само на начин какав је овде описан да сложнти са црквеним догмама, то је онда Васман дао неоспорног доказа да је спајање учења о пореклу са црквеним догмама искључено. Јер ово што овде Васман као учење о пореклу продуцнра јесте до нераспознавања осакаћено биће, које никада неће бити способно заживот.“ Као прави језупта он је тражио да докаже да ово учење не служи да понпшти, него баш да потврди теорнју надприродног створења, и да учење о пореклу нису основали Ламарк и Дарвин, већ свети Августин и Тома Аквинац. „Јер бог неће тамо да загази непосредно у природу, где може да дела природним узроцима.“ Само је једнно човек чудноват изузетак; јер: — „човечија