Delo

'БОРБА ОКО ИДЕЈЕ 0 СТВОРЕЊУ СВЕТА 69 душа као духовно биће не може ни самом божијом свемоћношћу да постане из материје као облици животињских и биљних бића“ (стр. 299.) У једном поучном чланку о „језуитској науци“ (у Франкфуртској „Слободној Речи“ бр. 22., 1904.) изнео је Д-р Франсе, на начин коме треба поклонити већу пажњу, читаву групу истакнутих језуита који журно раде на разним областима природних наука. Како је он тачно рекао, велика опасност постоји од систематског криумчарења језуитског духа у науку, у консеквентном обртању свију проблема и одговора, и у затрпавању научних фундамената; тачнпје речено, опасност лежи у томе што човек не може довољно да буде свесан и што јавност, шта више и сама наука, упада у вешто спремљену клопку те верује да има и језуитске науке, чији се резултати могу да сматрају за озбиљнеР1 * * * УПоред потпуног признања ове опасности пуне претње, ипак узео бих да су језунтски патер Васман и његови другови учинили — против воље и намере — ванредну услугу напретку чисте науке. Католичка црква, која је најраспрострањенија и најснажнија у хришћанском црквеном свету, нашла се данас принуђена да капитулира пред учењем о развићу; она заступа његов најважннји део, Дарвннову и Ламаркову науку о пореклу, коју је пре 20 годнна најжешће нападала. Додуше она унаказује велико дрво овог учења тиме што му подсеца корен и крајње гране; она одбацује доле самоницање или архигонпју, горе порекло човечије из реда кичмењака, алп ова сакаћења нису 1 Језуптп п прпродњацп. Као јегуља глатка језуптска софпстпка која је достигла савршенство достојно дпвљења у политичком систему лажи, не да се оборитп разлозпма разума. Интересантан пример за то дао је раније сам патер Васман у пренирци са Бг ЈиНаи Магсизе. ^ својој фанатичкој верској жустрпнп „природњак“ Васман се толико затрчао да је узео у помоћ пезграпну подвалу т. зв. чудотворног лечења у част Остакерске мајке божпје (белгијске „Марпје Дјеве пз Лурда“). Бг Магсизе стекао је заслугу што је Васманов „побожан прплог“ открио у целој његовој нагости („Немачкп Глас“, Берлин 1903. IV год. бр. 20.). Место научног оповргавања одговорио је језупта софистичким извртањем и личним увредама (Научни(?) додатак „Германије“, Берлип 1902. бр. 43. и 1903., бр. 13.). У последњем одговору рекао је на то Бг Магсизе: „НЈто сам хтео постигнуто је; дата је прилика мисленом свету још једном да завпри у онај свет идеја мртвог и празног буквалног веровања, које се труди да на место природног пстражпвања и науке, пстпне п сазнања унесе најгрубље сујеверје и култус „спасоносних“ митова“. (Немачкп Глас, 1903. V год., бр. 3.).