Delo

70 Д Е Л 0 од вечитог дејства. Непристрасна биологија неће се због тога вратити натраг и неће се држати концесије цркве: да су се живи организми развили преображавањем по дарвинистичким законима из простијих генеолошких облика. Надприродно веровање у створење редуцира се на створење најстаријих и најпростпјих генеолошкох облика од којих „природ не врсте“ воде своје порекло; тако назива Васман целокупан број свију врста које су доказани потомци једнога генеолошког облика, дакле оно што сви остали систематичари називају стаблима или филама. 4000 врста система мрави, у чије је генеолошко сродство убеђен, он скупља у једну „природну врсту“, с друге стране треба човек сам за себе да чини једну изолирану „природну врсту“, без везе са осталим сисарима. Праву језуитску софистику коју Васман показује у овом извештаченом разликовању „систематских и природних специја“ показао је он још и у својим философским „Мислима о учењу о развићу“ (8. глава) у фином разликовању између философског и природњачког учења о развићу, између једностабленог и многостабленог развића. Исто су тако обманљива н пуна лажних закључака софистичка посматрања (у 7. глави) „ћелице и самоницања“. Питање о самоницању или архигонији, т. ј. о првом постанку органског живота на земљп спада међу најтеже проблеме биологије, међу оне, према којима показују чак и најистакнутији природњаци упадљиву слабост расуђивања. Одлично критично и популарно излагање овог проблема дао је ту скоро Д-р Хајнрих Шмит (Јена) у својој расправи „Самоницање и проф. Рајнке“ (1903.) показао је каквим апсурдним преставама води мистичко црквено веровање баш код ових важних питања. Ботаничар Рајнке у Килу важи данас у побожним круговима као најжешћи противник „дарвинизма", а код многих конзервативних људи већ и с тога што је члан прускога сената (као што је познато једно веома интелигентно друштво!). Пун чврстог, еванглеског црквеног веровања; слажу се многе његове мистичке дедукције упадљиво са католичким спекулацијама језуит-Васмана: а нарочито то важи о њиховом расправљању самоницања. Оба теозофа истичу сагласно да се први постанак живота може само чудом објаснити, само техничким радом особног „милог бога“, кога Рајнке назива „космичком интелигенцијом“. Да су баш ове догме о створењу научно безначајне показао сам у оба моја последња списа о „За-