Delo

72 Д Е Л 0 дужност да негује дух реформације и да тежи да подигне у смислу Фридриха Великог углед германског народа. Место тога морамо са тешком забринутошћу да гледамо, како се немачки цар, рђаво саветован и заведен од своје околине са великим упливом, пушта да га римски клерус својим мрежама све више заплиће, и како напуштајући школу у руке клеруса жртвује им новодолазеће генерације. У септембру 1904. објавили су римски лпстови триумфујући да ће бити скоро прелазак протестантског немачког цара и његовог канцелара у католичку конфесију.1 Тврдо веровање у црквено учење, које у ортодоксннм круговима немачких протестаната исто тако кочи напредак разумних погледа као и у католичким круговима, узноси се као одолевање немачког дубоког „срца“. 5Т ствари је пак правн узрок тромост у мишљењу и лаковерност немачког народа, сила конзервативних традиција и заосталост у политичком образовању. Докле се наше школе бацају под конфесционални јарам, оне га се у суседним државама ослобођавају. У Француској шчепала је најпобожнија кћн римске цркве своју властољубиву матер за врат; ломи ланце конкордата и узима на се задатак реформације. У Немачкој, у отаџбини реформације мучи се иарламенат и влада са благородним надметањем да уравна пут језуитима и да негује нетолерантни дух конфесционалних школа, у место да га угуши. Надајмо се, да ће нов обрт у историји учења о развићу, прнзнавање њега језуитском науком, иостићн обрнуто од онога за чи.м језуитска наука тежи, дакле, замену слепог црквеног веровања науком разума. Превео Тома Леко 1 Цар и лапа. Докле сам чптао коректуру ових предавања, донеше новине вест о новом поразу немачког царства, којп свако срце искреног прпјатеља отаџбпне мора да пспунп дубоком жалошћу. 9. маја о. г. славпла је пемачка нацпја спомеп стогодишњег дана смртп нашег најпопуларнијег песника Фридрпха Шплера. Са ретком једнодушношћу састале су се све полптичке партпје у Немачкој да даду пзраза свог поштовања. У Штрасбургу држао је професор Теобалд Цпглер одличну свечану беседу у унпверсптетској аулп. Цар, налазећп се у Штрасбургу бп позват, алп он не дође, место тога држао је у близинп сјајну војнпчку параду. Неколпко дана доцннје седео је за столом са римским кардпналпма п бишофпма 'с немачкпм имеппма, међу којима беше п озлоглашенп бпшоф Б е н ц л е р, ко.јп је огласио земљу једног хрпшћанског гробља за оскрнављену за то што је ту сахрањеп један протестант. Немачкп католпцп пмају обпчај да прп таквпм гозбама паздрављају нрво римском п а п п, па тек онда немачком ц а р у; они сад ликују што су цар п напа прпјатељскп савезппцп. Цела исторпја рнмског папизма (те бедие наказе старе католпчке религије!) учп јасно да цар и папа мора да остану непомирљпвп пепрпјатељп! Илп цар, и л и папа!