Delo

ПОВРАТАК Једног суморног, мрачног и кишовитог октобарског јутра растурисмо бпвак, дигосмо малене шаторе, њпхова крила посавијасмо и заједно са мокрим ранчевима и прокислим шињелима упртисмо их на изнурена леђа, и пођосмо са последње станице, која је била испред нашег гарнизона. Наш пук провео је које на вежби које на великим, јесењим маневрима скоро два месеца, и ми смо се, сити сељакања из места у место а жељни мира и одмора, радосно враћали „својој кућп“ разривеним и раскаљаним друмом. Из сивог, натмуреног неба падала је ситна, хладна и непрекидна јесења киша, и ми онако мокри и прозебли, пушећи на кратке банатске лулице — спомен на места у којима смо били, — и клизајући по блату, сањасмо о видним, чистим и сувим собама у великој старинској касарни тамо на домаку границе. С обе стране друма тужно се протезаху њиве са обраним и од ветра очерупаним стабљикама кукуруза, црнили се редови дрвета са већ оголелим гранама, са којих је опадало н одлетало последње жуто и увело лишће. Изнад наших глава пролетео би по који покисао гавран тужно и злослутно грактајући, и угшашен од дуге колоне изгубио бп се негде у сивој даљини. Пук је лагано и лено милио; редови се развлачили, протезали и застајкивали; час по час би долетео ордонанс на коњу, прскајући нас блатом, и јављао челу колоне да се брже креће. II опет би настало гурање, најашпвање редова и по који слабији војник склизнувши падао би у блато; чуле се псовке каплара и поднаредника и по који неслани виц, који није дејI