Delo

20 Д Е Л 0 роде разумљива је ова психолошка последпца: име Србпн је било компромитујуће пред Турцнма, јер Турци су од Срба освојили Македонију а, пошто је пала Бугарска, имали су још скоро сто година борбу са српским државним цептрима. Због тога нпје чудно што је име Србин избегавано и губило се у корист бугарског нмепа. Тај процес је јамачно и тиме потпомогнут, што су становници јужиих земаља срнске државе, турском најездом с Југа поткраћнване, мешалн се с правим Бугарима из Бугарске, који су већ били под Турцима, имали с њима исту судбину и почели се под истим тешким приликама осећати као хришћанска заједница и људи сроднога језика. Напослетку не треба можда занемаривати још један факат. Нрави Бугари су мирна, сталожена, разумна раса, која уме да води рачуна о приликама, потчпњава им се, употребљавајући их у своју корист; док су Срби живља и бујнија, по основној црти карактера револуционарна раса, која се ни у доцнијим временнма, кад је потпуно потпала под турску управу, ипје с њом мирила, пего се непрекидно четнички борила и дизала устанке. Нема сумње, да овакве народне особине нису биле повољне распростирању српског имена. II данас би свака власт, имајући под собом два народа горњих особина, српско име потискивала. У турском времену је дакле ухватнло корепа име Бугарин, и добило је, јамачно начином који је горе поменут, тај стран, немакедонски облик. Али се српско име држало у Македоннји, н можда било јаче од бугарскога још и у 16.. 17. н 18. веку. Из споменика се зна, да су понови, калуђери и другн људи из солунске околине, Костура, Охрида, Кратова и Скопља одржавали везе с Русијом и ишли у Русију ради прикупљања ирилога за цркве и манастпре. Сви људи из помепутпх места казивали су тамо да су Срб)и, или да су из српске земље.1 Хаџи-Калфа, турски географ 17. века, каже да „у планпнама костурског кадилука станују Србн и Власи“; даље Иомиње да на обали језера (нзмеђу Сереза, Солуна и Сидерокапса) пма село где живе Грци, Срби н Власи1 2. Српски натријарх Василије Бркић, описао је 1771. 1 Стеван Дпмнтрпјевпћ. Глас Срн. Краљ. Лкад. 58. п Споменпк Срп. Кр. Акад. 88. Обоје 1900. — Д-р В. Ђерпћ Ор. сН. с 18—23. 2 Хаџн-Калфа нлп Ћатпб-Челеопја, турскп географ 17 века о Балканском Иолуострву. Превео н објаспио Ст. Новаковић. Споменик XVIII српске Лкад. Наука. с. 37 н 47. \