Delo

300 Д Е Л 0 II све је то учинила — она! 0, ђаво да... не! не треба, можда је нису пустили, можда је болесна илијеумрла. Умрла! — а ја је грдим! II — Тамо је данас и Јевгенија Николајевна, — рече ми друг, студент, без икакве задње намере: он није могао знати да сам ја чекао Јевгенију Николајевну на мразу од седам до пола девет. — Тако дакле! — дубоко одговорих ја, а у души искочи: о, ђаво да је... Тамо — то је на поселу код Полозових. Полозови — то су људи, код којих ја нисам никад ишао. Али ћу данас ићи. — Сињори! — весело узвикнух ја. — Данас је Божић; данас се сви веселе — хајде и ми да се веселимо. — Како? — тужно се одазва један. — Где? — додаде други. — Да се маскирамо, па онда да идемо по свима поселима — реших ја. И њима, тим људима без осећаја, одиста беше весело. Внкали су, скакали и певали. Захвалише ми и пребројаваху колико нмају новаца. А кроз пола сата скупљали смо по вароши све самце, све студенте, којима је било досадно и кад нас се скупило десет ђавола, што весело скачу, мн пођосмо у берберницу — где се могло и маскирати — и напунисмо је хладноћом, младошћу и смехом. Потребно ми је бнло нешто мрачно, лепо, са сенком лепе туге н ја затражнх: — Дајте ми костим шпанског племића. То је сигурно био дугачак племић, за то што сам ја сав ушао његово одело п што се од мене ништа није видело и осећао сам се већ сасвим усамљен, као у великој празној сали. Скинувши костим, затражих што год друго. — Хоћете ли кловна? Шарен с прапорцима. — Кловна? — презриво викнух. — Онда разбојника. Ево овакав шешир и мач. Мач! — то се слаже с мојим намерама. Али на жалост, разбојник, чије су ми одело дали, једва ако је био пунолетан. Највероватније је да је то бно какав покварен деран од осам