Delo

С М Е X 301 година. Његова капа није покривала мој потиљак, из сомотских папталона морали су ме извући, као из каке клопке. Паж није ваљао — био је сав у мрљама, као тигар. Калуђер је био исценан. — Шта радиш ти? Доцкан је! — журили су ме већ обученн другови. Остао је бпо само костим неког великог кптајског чпновника. — Дајте Китајца! — манух ја руком, и дадоше ми Китајца! То је било ђаво га знао шта! Не говорим о самом костиму. Нрелазим ћутке преко нднотских, шарених чизама, које су ми бпле мале и навучене до пола и у другом свом, најглавнијем делу стрчале у виду два излншна додатка на обе стране ноге. Нећу рећи ништа за ружичасту крпу, што мп је нокривала главу у виду бароке и била везана кончићима за уши, које су се и дигле и остале као код слепог миша. — Сад маску! То је била, ако се сме рећи, тако апстрактна физиономија. Пмала је и нос и очи и уста, и све то правилно, на свом месту али није имала у себи нпчег човечјег. Човек чак ни у гробу не може бити тако снокојан. Није изражавала ни сету, ни радост, ни чуђење — она нпје апсолутио ништа изражавала. Гледалаје на вас право н спокојно — и вас је обузнмао неуздржљив смех. Другови ми се ваљаху по дивану од смеха, немоћно падаху на столнце и махаху рукама. То ће бити најоригиналнија маска — говорилп су они. Ла у мало што нисам плакао, али чим се погледах у огледало, обузе и мене смех. Да, то ће бити најоригиналнија маска. — Ннпошто да се не скидају маске, — договараху се другови уз пут. — Дајмо реч! — Реч! Реч!... III II фактичкн је то била оригинална маска. За мном су ишле читаве гомиле, обртале ме, гурале, штнпале и — кад сам се намучен, с гневом обраћао гониоцима — обузнмао их је неуздржљнв смех. Целог ме је нута окружавала и давила силна бура смеха и кретала се заједно са мпом, а ја се нисам могао отргнути из тог круга безумиог весеља. По кад-кад је то весеље обузнмало и мепе: ја сам внкао, невао, н сав се свет вртео