Delo

ПИСАЦ II ЧПТАЛАЦ 315 имали су ипак велику вредност. Они су били глас ведре и обасјаие поезије младих нам дана, иоезије орпгиналног облика, ватрене тежње у виснну. Али живот затим откида перо са наше убојне опреме н то перо украса младићске маште, сиира боје живих и ведрих мисли о ратничком херонзму. Постајалн смо све разумннји п сређеннји, али у истн мах и... страшно ирозаични. Смејемо се детињским сновима о томе вптештву, али смејемо се, нема сумње, и сновима о сваком витештву. Читалац из народа који се оппја Бовима, Јеруслапнма п милордима, исто је што и чпталац дечјих годпна који се опија Мајн-Ридом и Жил Верном, само читалац у свом идеализму још чистпји, у својој машти о хероизму још узвншенпји. Народнн омиљени хероји, Бове и Јеруслани, — сви су — јунаци. Онн сталпо ратују са мрачним силама, прегоревају се, побеђују неправду. Читајући историју њихова витештва, народ олакшава своме срцу и души. Око његаје потпун трпумф мрачних сила. Те мрачне спле даве га, газе га, не даду му да дахне, али он, народ као читалац, уверен је идеалист. Он не губи веру у добро, у победу истине и правде. Он сања о илеменитој борби са мрачннм силама у животу; уверен је да ће оне напослетку бити нобеђене. Он, као и његови омиљенн јунацп из јефтнних књнга, велн сам себи: — Нека је око мене све сама помрчина, насиље, нрепрека. То није вечито. Ако не код мене, а оно на крај света, у неком трпдесетом царству, ипак има добра и живи правда. Доћи ће отуда који краљевић Бова, јавиће се као јунак п као човек светле душе божје, па ће разагнати сву мрачну п злу силу, п даће људима могућности, да заснују леп и светао живот. Признајте и сами да то ннје тако грубо и глупо, као што нам се често чинп. Оваквн сновн народа, који чита, н његовп захтеви од писца да му у том смислу ппше, внше-мање су заједннчки и општи у свега човечанства. Сви би мп желелн да се обнстпнп сан о јупаку Бовп, борцу за правду н нстпну, за топлоту и впдело жнвота. II така се улога пнсцу чисто сама намеће, она му тако лепо стојн. Отуда је, надам се, јасно да ја никако не кажем овде да инсац мора намерно зажмурити нспред ружннх мемљнвих, трулих, заразннх појава у жнвоту, н да безазлено као дете нролази поред слнка прљавих, порочннх. Не, Аугнјеву коњушницу жнвита ваља на свакн начнн почнстптн. Друштво мора своје