Delo

314 Д Е Л 0 ми реч мој радник, — тек мени од његова дара није ништа лакше у срцу. Он у тој књижици приповеда како је читава једна породнца сиромашка живела у свом селу, па како су се сви окупили, као оно тице, и нреселили у Америку, и како их је тамо већ сасвим убило зло и невоља. А све је то испричано тако очито да сам се ја жив изео док сам читао. Имам ја и својих брига и невоља доста и доста, и за своје жалости немам доста суза, а он ту прича и прича те да и туђу беду оплакујем. Измучпла ме је та књига. Досад сам мислио: ако је код нас рђаво, можда је боље гдегод на другоме крају, тамо преко мора, или где му драго. Све ми се чинило, нама овде није добро, али је добро другима, у којих нма среће. А кад тамо, у тој књижици стојн да те среће нема ни близу нас, ни далеко од нас, нити игде. Па још писац ништа не каже ни за будуће. Ннгде ведра неба. Свуда једна иста невоља. Просто ваља лећи па умрети, или намаћи замку на врат, — ето, тако је. — На част му његов таленат, али ја нећу внше да читам такве књнге. Дајте ми штогод срцу да олакшам. Ваљда нигде и нема ведра неба, ни среће, нн радости, ни правде. У овом простом говору цео је поглед на свет и жпвот, строго одређен захтев од књижевности. — Не кињи ме само тегобама живота, — вели читалац писцу. — Покажи ми ако можеш излаз, дај ми ма и најслабнји зрачак светлости, ма и кроз најмањи нрозорчић. Такав захтев није ствар личнога укуса овога радника. То је глас, ако хоћете, свакога читаоца, или бар глас свега руског народа. Мени се чини да смо ми сасвпм неоправдано хладни и равнодушни према такозваној народној књижевности. Много сам размишљао о томе зашто народ врло воли такозване лубочне приповетке о краљевићу Бови, о Јеруслану Лазаревићу енглескоме милорду и друге њима сличне. Ту је, како мислим, дубок смисао. Таквом љубављу, — којој су исте нобуде као и овој у нростога народа, — свп смо ми у свом детпњству гутали дела Мајн-Ридова, Куперова, Жил Вернова, заносили се догађајима капетана Немо, јунаштвима америчких Индијанаца, маштали и сањали о витешком, слободном ловачком н ратничком жнвоту у иреријама, у Корднљернма, на Хималајима. Живот око нас није нам се свиђао, јер је мутан, спв, скучен, досадан тај обични живот. Желелп смо што год живље, хтело нам се јупаштва п племенптих дела. Ти снови, сновн глупи, смешни,