Delo

ППСАЦ И ЧИТАЛАЦ 317 Какав су утнсак повели? Може ли се уметннку рећн: хвала ти и похвала? И да ли је уметпик тај што је могао да баци на платно ту прљавштину? А колико има књижевних дела која су по духу сродна овој слици, која на својим страннцама овакве слике нижу једну за другом? Како да се назову таква дела, као папример Андрејевљева „Бездан“, „У магли“, што су у потоње време дигли толику ларму? Је ли то уметнички производ или смет прљавштине? На књижевност се, и то с правом, гледа као на учнтељицу, управљачицу живота. Њојзи се иде као на чист извор живе воде. Њу не треба претваратп у прљаву јаму за обичне, посведневне отнатке и сметлишта из живота. Књнжевност мора да је чиста, да стветлн као жива и јарка светлост виших идеала, и да ту светлост баца на читаоца. Ниску, безукусну и јадну идеју не може да улепша ни да оправи ни да поправи ни најсјајнији стил, ни занимљивост сижета, ни фнно оштроумље. Тривијалност исказана говорничким даром Демостеновнм или опевана силним стнхом Бајроновим — остаје ипак тривпјалност. Њојзи пак не може бити места у књнжевности, пошто је пншчев главнн задатак да устаје нротнв сваке прљавштине и ннскости живота, у свима њиним облицима. Једно ннтересантно пспхолошко иосматрање учинио сам једном случајном ириликом, док сам се бавно у Берлину. Хтео сам да видим уметнички музеј. Недељни дан. Музеј се отвара у дванаест. Пред музејом чека публика, махом „народ“: радници у празничном оделу и њихове жене, војннцп и нростн становнпци из предграђа. Падоше ми у очн два дечака од 15 до 16 година, који су тада бнли првн нут у Берлнну. Румени, чиста лица, плавих очнју, онн беху као оваплоћење свеже, снажне н чисте младости. Уживао сам у њима, гледајући како се безазлено диве свему: и велнком водоскоку, и простнрцн од засађена цвећа пред музејом, у колонадама зграде. Изби дванаест. Гомила се крете. Моји се дечаци нзгубише у њој. Идући по салама, ја сам их н заборавно. Дођох до копије Кореџијеве слике „Јупитер и Пона“. Било мп је на њу крнво радн уметностн, чисте, узвншене, светпњске уметпостн; жално сам уметника, његову дивну кичицу. Преда мном је Иона, са свнм нага, готово жива. Топлина бцје пз њене снаге. Чннило се да би се прп додиру илатна осетила топлота и гнпкост де-