Delo

318 Д Е Л 0 војачког тела. Тако је то све било мајсторски насликано. Поред Поне некакво тамно, мрко биће. Обухватило је својим шапама, а она је у његову загрљају изнемагала, обамирала; лице јој горело од пожуде, изгледао је да сагорева у грубом животињском пламу. Уклоним се од слике и станем посматрати публику, да вндим како утнче па остале. Кад ето и мојих дечака. Ишли су руку за руку и весело ћеретали. Очевидно су били задовољни, музеј им је дао велпку колпчину новпх утисака. Пред Кореџијевом сликом они уздрхташе као да их је потресла електрична струја. Отпустише руке као из бојазни да један другом не одаду то необично узбуђење, од кога су се стидели. С лица им нестаде ведрог осмеха. Зажмирнше, у очима им се засија нечиста ватра. Успе се развукоше. Непријатно .је било видети ову нзненадну промену. У овом је музеју и Беклинова слика „Сатири и спавајућа нимфа“. Сатпри иза жбуња с непријатним осмејком пиље у обнажену нимфу која спаваше на обали и наслађаваху се, гледајући је. Моји дечацп пред сликом Ионе били су живн мали сатири. — Погледајте ову децу, — рекох ја уметнику с којим сам овамо дошао. Шта мислите, кад би њнхови родитељи, добри немачки грађани, видели сад лице своје деце н разумели га, да ли би казали хвала уметнпку и да ли би ову слику назвали делом свете уметности? II зар су своју децу послали у музеј зато да проживе осећања берлпнских сатира? — Ја не разумем шта ви тражите од уметностн, — одговори ми уметник. — Слика је савршено дело, кичица дивна а техника право чудо. — Тражим, — рекох ја, — да висина технике одговара висинп идеје, да гледаоца узвишава, да му ствара узвншену илузију, да гледалац пође од слике чистији а не још прљавији пего што јој је дошао. Уметник није занатлија који се поноси једино техником. Он својом божанском кичицом не сме у гледаоца будити груба и ниска осећања. II књижевност нма исте задатке које и пластичка уметност, п она је исто тако одговорна за своју садржпну н свој утицај. Сви ми и 110 својој природи нмамо много грубога, нискога животињског. Покаткад је доста и једиа искра па да се животињскп огањ у нама разгори. Књнжевпа етика тражн од писца велику смотреност н смпшљепост при избору н обради предмета. У масе је лако подстаћи грубе инстпнкте, а па тај мамац вазда