Delo

320 Д Е Л 0 одговарају кривици потпуно правно у њему одређене. Још је боље кривично или грађанско право. Проповедање добра, узвишено позивање правди мало у коме може да нађе одзива; али казну — одузимање слободе, правна или материјална штета, — то ће свако моћи осетити. — Кад би ви знали како је то што рекосте с педагошкога гледишта све сурово и днвљачно! — рече правнику једна ученица педагошког курса. Волела бих да сте ми ученик, па да видите ваше кривично право на самом себи: кад бих вас ја вукла за уши, за чуперке, била по образу, кад би ми клечали на зрневљу, — то би било то ваше кривично право. А кад бпх вас оставила без ручка, кад бих вам одузела доручак — то би опет, било грађанско право. Занимљиво је знати шта би вп рекли о таквом васпитавању. Ви би извесно повпкали како је то наопака, рђава, педагогика, и како на ученика ваља утицати лепим, например благом речи, а не штапом, не бичем нити кајишем, не подсмехом и грдњом. Зашто би за васпитање одраслих требало задржатн стару, рђаву педагогику Фон-визинових, Цифпркиних и Кућејкнних, педагогнку бијења, претње, исмејавања? Сви се сложише с њоме, као што би се, мислим сложпли и с тиме, да је и књижевни утицај на друштво у порузи, сарказму, подсмеху п клетви застарела, рђава педагогнка. Писац који на друштво утиче само сатиром, пакосним смехом, бичем сарказма, налик је на укротиоца звери којн у кавез улази с бичем у руци. Под његовим оштрим и сталним погледом и стра. хујући од удараца звери се прибијају у углове; али, чим се он уклони, готове су да насрћу и да раскидају. Звер остаје звер. Није то све. Књижевност има већи задатак: она мора не само да угушује зверске инстинкте, него и да буди човечанске особине, да у човека уноси узвишени, божански елеменат. Кад се на све то помисли, кад се помисли на задатке књижевности што су их означили великп руски писци, човеку бнва тешко кадгод седне за писаћп сто, кадгод приступи изради каквог књижевног састава. Пред очи, као страшни судија, излази библијска нрича о Мојсију на брду Хорпву. „Мојснје, скинп обућу с ногу твојих, јер је то место где ти стојиш света земља“. Светоме месту и светоме раду не приступај с прљавнм рукама. Књнжевни рад, пнсање, управо је такав рад који тражп н чисто срце и чисте руке и чисту реч, реч љубави према човеку и ирема највишој истини жнвота. С руског К. Цветковићева. Гр. Сп. Петров.