Delo

ИИСАЦ II ЧИТАЛАЦ 319 је лако наћи много читалаца. Али такав начин је иедостојан за књижевност, која сама себе поштује. Ппшчев је познв да читаоца уздиже до себе, а не сам да се спушта на нпво масе. Из прашињавих и загушљивпх градова људн се на неко време уклањају идући на чист ваздух. Из ниских слојева и злосрећних долина живота, из својих загушљивнх јазбнна читаоци се уклањају идући писцу, да бн у разговору са паметннм и мисаоним, даровитпм, идејним човеком бар мало одахнулн п добили ваздуха и светлости до новог састанка с њиме. Достојевски нас у „Белешкама из мртве куће“ води иа гробље човечјих душа, даје нам низ слика из живота пропалих створења, из талога човечанства, говорн нам о зликовцпма најстрахобнијим, најокорелијим, о људима исквареним п пуним грехова, па опет те „Белешке“ не остављају на вама ни трунке прљавштине и блата, него на против, још вас умнвају, узвишавају вас. Како то, чиме? Тиме, што велики писац и вас приморава да пмате па уму само једно: човека, човека рањава, понижена и презрена, који је ипак, поред свега тога, и на крају свога пада, сачувао искру човечанску, није се савршено претворио у жпвотињу. А та искра и у вама самима разгорева једну жишку, запаљује жнву ватру, у вама се засијава иова светлост, — очншћава се груба жнвотињска прнрода ваша. Прави писац мора у живот уносити кисеоника, чистити и освежавати моралну атмосферу. Али да би живот морално оздравио, да бн се нодигао на виспну божје правде и истине и добио духовну лепоту: иије доста осећати само одвратиост према свему злу н талогу живота. Ко се на зло и нпскост само љутп и у души бунн, само их мрзи и бије бичем, тај не може бнти нонрављач, жељенп, прави учитељ живота, васпитач човечанства. Гнев и љутња на зло рђавп су саветнпци, још злосрећиији учитељн. Недавно у једном иителигеитиом друштву, у коме је пзмеђу осталих било доста омладиие, поведе се зашшљив разговор о томе, како би се могло утнцати на друштво, на човечанство, те да се моралио нонрави. Један правник, ђак, доказпваше да хрншћанско учење по јевапђелскнм начелима живота нема снаге да људе ноправља, јер су та начела веома узвишена, и сувише духовна. — За нас је погодннјп старозаветнн Мојснјев закон, рече правник, — пошто су граннце допуштенога н казне које