Delo

408 Д Е Л 0 откупи без војске и без Флоте мучио право на живот, а у упутрашњости да подигпе она чудеса цивилизације која су од Дубровника створила као перманентни доказ о створитељноЈ моћи српске расе прожете правом европском цивилизацијом. И требало би доказивати, и доказали бисмо врло лако, али би заморили наше читаоце, да је за Дубровник све животно било, јер се из свакога снора могла излећи опаспост за опстанак Републике, јер се из сваког пресушеног извора осјсћаше реперкусија дуж цијелог дубровачког државног тијела. Док не бијаше, дакле, ни ма какве сразмијере у горе поменутијем пасртљивијем акцијама велики.јех сила са поврједама коЈе су те акције имале да изгладе, овдје, у дипломатској акцији малога Дубровника, између интереса у питању и употребљенп.јех средстава да се ти интереси одбране и обезбиједе. сразмијера постоји у највећем степену. Између двије Велике Силе Александријско Питање било би се рјешавало ратом. Да, али се све то сводило на заштиту „материјалних“ интереса, говори г. Томић. То би, дакле, имало да значи да „материјални“ интереси уоФШте нијесу иптереси „животни“. Човјек се мора сиебивати пред таквим схватањем државнијех интереса уопштс, а дубровачкијех напосе, какво се налази под пером ученога академичара! Дакле онп интереси због којих се све до дана данашњега, а највише у дан данашњи, склапају савези, воде велики ратови, стварају нове политичке групације, дижу и падају државници и министарства, они интереси који врше најодсуднију реперкусију и на саму пезависност држава, то су за г. Томића интереси који не оправдавају лукавство и грозничаву дипломатску радњу дубровачке републике!! Што говоримо? Оправдавају и те како. по госп. Томићу, пресије пребогатијех Млетака и захтјеве силне Француске, али нн ио чему не оправдавају динломатске „смицалице“ једне микроскопске државице наше крви која је искључнво живјела од поморске трговине и која би без ње избрисана била са лица земље. Велики је Со1ћег1 имао, дакле, потиуно право да пише у инструкцијама своме сину: „Треба да све губитке нашијех трговаца осјећаш како твоје сопствепе“ али дубровачки кнез није имао право да то исто рече својим посланицима у Цариград! Заиста не знамо шта да мислимо о политичким и економскнм погледима историчара Томића! Али најзад г. се Томићу можда допадају мале државе које одма капитулшпу на позив јачега. Нама се онет оне мале државе доиадају које се против јачега боре „ип&иЉиб гозВч)“ — и поктима и кљуном, — које не попуштају него пред бруталном силом, које се ма