Delo

ИЗ ЈЕДНОГ БЕЛЕЖНИКА 4. мај у вече Данас је био дан као увек. Небо ведро и облачно као увек. ЈБуди рђави и досадни као увек. Само ја нисам био ручао као увек. Дошао сам био кући као увек. Сео на доксат и запалпо днгару као увек. Преда мном је било нечисто двориште којим је расла модрозелена, смрдљива трава као увек. Два дуга низа снротињских станова, саједним вратима и по два прозора, завршавали се наереном оградом газдина имања, и у њима ппјани радници и гладни ђаци проводили своје мучне дане као увек. Тада ми је дошла мала Ида као увек. С муком се успела уз степенице и пожелела ми добар дан као увек. Узео сам на крило ту трогодишњу ћерчпцу Јозефа крпача, који није био трезан ни изјутра, и запитао је као увек: — Како живиш? Она је тужно управила у небо своја два плава ока, раширила увеле ручице., полагано и озбиљно завртела главом, и уздахнула као увек. Узаман је чекала да се тада насмејем њеном одговору и да јој дам петпарац. Ја се нисам насмејао нити сам јој дао петпара, јер га нисам имао. Једнно што сам јој могао дати то је братскн пољубац у чело. II ја сам је пољубио у њено мало, замишљено чело.