Delo

ОБИЧНА САТИРА Кад опусте врти у мом тихом селу II магла се впне иоврх мрких грана, У суморну јесен, рујаву и свелу, Кад опада лишће са старих платана. II мој ће час доћн. Сандук и крстача. Једно тужно звоно, што до гроба прати. Облнгатна туга. Искренога плача Пмаће за мене само стара мати. II ви, који сте ме клеветалп вазда, Држаћете тада ватрене тираде, Славићете Бога, што ме једном сазда, II таквога мужа, што народу даде. А ја сам вам увек био трн на стазп Удворнпштва ннског, којом сте ви грели, II знао сам како ваше време гази II сву ону нодлост, коју сте вн хтелп. На када се стаие затваратн рака Вп ћете дахнутп: „Нек је хвала Богу!“ Вас ће радовати она грудва свака. Жалим што вас тада презретп не могу. Милосав Јелић