Delo

250 Д Е Л 0 пазило, да се у некн гроб не сахрањује нпко, док не би протекло седам годнна од претходне сахрапе. Кад тако ископају старији гроб неког или неких својих рођака, онн покупе кости, које нађу, у какву шкрпњппу, па пх поново сахране у исти гроб заједно са новим мртвацем. — Ова економија са гробовима узрок је, да сва кучка гробља заузимају мали простор. Нрло се често пастављало ново гробље на неко сасвим старо, запуштено гробље, па су се људи у недостатку земље копалн у затечене старинске гробове. остављајућп и њин иравац непромењен, нарочито кад је гроб био ископан међу стенама, те га ппје било лако мењати. То је и узрок, да се и данас налазе по нравославнпм гробљима гробнпце таког иравца, којп пмају само ‘ „латински" гробови (с-ј или си-јз). и обрнуто: на католнчкнм гробљима (нпр. у ЈБухарима) гробови православног правца. А из истог разлога наилазимо н на гробове, који имају сасвпм разлнчит правац према томе, како је земљиште допуштало да се ископају. Док су се ранпје на гробове метале само просте, ношпроке плоче а впше гроба неотесан и неправилан камен, данас се све внше пази на лепу израду надгробних каменова н крстова, те има заиста врло укусно израђених гробница (в. слику 72). Много се тежи за тим, да неко буде сахрањен у свом гробљу. Зато се и они који умру на планпни сносе у село на укоп. Само ако би то доношење мртваца у села било спречено особитпм тешкоћама, сахрањнвали би га на засебном месту код катуна. Отуд код сваког већег катуна пма н неко мало гробље, али већина гробова у њима је врло стара. II ново-основана села задуго се копају у гробљу свог старог села, као нпр. сад што се сви досељеинцн но Дољанима уконавају још свакн у свом селу, ма колико да им је оно далеко. Арбанашки погребни обнчаји не разлнкују се готово ни у чему од ерпских. Само плачари по арбанашком обичају не љубе мртваца у чело него сваки клекне крај мртваца и прислони малу главу на њега. После плачарп нрилазе редом најстаријем од браственика и пзјављују своје саучешће речима (у српском превбду): „Здрава ти глава и срећан ти остатак!“ Пошто су Арбанаси све до последњег српско-турског рата били непрестано под Турском, то се у њих и обнчај гребања слепих очију н лица бно све до скора одржао. Ја сам видео неколико средовечних Арбанаса, којнма се н сад на слеппм очима познају