Delo

МИХАЛАЋ I У време турско у Ншиу бејаше на гласу неки Мпхалаћ терзпја. Није бпо на гласу ни с богаства ни толико с лепоте, већ што је добар мајстор, и што остаде млад удовац а не ожени се. „Море, то је севдах, онај прави турски севдах“, говориле су жене задовољно, нарочито оне жене што су по турским кућама бабичиле или биле турске измећарке, а и оне што су с Турцима ашиковале. II кад то рекну, оне испричају, какојеМихалаћ први пут видео своју Матаманију у Лесковцу на једној турској свадби дететом, кад .је смео ићи по харемима; како је момком узимао очева ата сваког празника: тек свануло, он већ у Лесковцу, и прво на ата, а после пешке пролазио поред куће лепе Матамнније; у вече истога дана стизао у Ниш, весео ако је видео своју драгу, а тужан ако је начино „ксмет“ да је не види. Од петнаест година кад је био, бацио јој преко ограде неранџу; од тринаест година кад је била, пружила му кроз одшкринуту капију каранфил. Волели се, тајно, па се узели: он шеснаест, она четрнаест... — Деца! рече једном аџи-Настасија. — Што деца? упита кира-Агнија. II мој старац и ја у те се године узесмо. Од пре се крушке брале од гране, кад заруде; сад се беру кад саме опадну, под дрветом угњиле. — Ха! ха! ха! насмејаше се неколике младице, и назваше гњилом крушком и скапалом јабуком „Сику Квачку“. Михалаћ терзија, истина, врло је волео своју жену Матаманију, од грчкога соја, тако добру, као што су добре њене 18*