Delo

94 Д Е Л 0 да оде одмах, првим возом, да напусти ову ведру земљу, у којој се сувише видео, на ведроме пољскоме дану, неизгладиви.умор бола и живота. У Паризу се живи у полу-тами кућњој, у коју тешке завесе, чак и у само подне, пропуштају благу светлост. Она ће тамо постати која и јесте, лепа с погодннм бледилом за ту пригушену и нејасну светлост. Тада прође мимо њу лик Анете, румене, ра^барушене мало, а свеже, као онда када је пграла лавн-тениса. Она разумеде тајни немир због којега је патила њена душа. Пије била суревњива на лепоту своје кћери! Не, зацело, алн је осећала, први пут је признала у себи да не треба никада више да се покаже покрај ње на пуноме сунцу. Она зазвони, п, пре но што попи чај, изда налог за одлазак, написа депеше, наручн телеграфски ручак за у вече, уреди рачуне, разда последње заповести, сврши све за мање од једнога часа, под утицајем грозничавог и све јачега нестрпљења. Када снђе, Анета и Оливије,. извештени о тој одлуци, изненађено је запиташе. А када впдеше да, затај нагли одлазак, даје нејасне разлоге, љутнуше се п показаше своје незадовољство до самога тренутка када се растадоше у дворишту париске станнце. Графица, пружајући руку сликару, упита ; — Хоћете ли доћи сутра на ручак? Он одговори мало дурљиво: — Доћи ћу, зацело. Све једно, истина нпје лепо то што сте учннили. А тамо нам је свима трома, бнло тако добро! (Наставиће се) превео са францускога Владислав Росић