Delo

ИЗ ЗЕМЉЕ ПЛАЧА — НЕВЕСИЊСКИ 1 Да вас свијет преобидеш, не би нашао да тако лијепо живе два јарана, као Крсто Богданов Шкбро и Мујо Омер-агин Алијћ испод Вележи. Не би никад рекао да су од двије вјере и закона, како се пазе. Врсницн су. Комшије су. Свуд су и готово вазда заједно. Као ђеца, замарињавали су се један с другим; као момчуЈвци, чували су стоку наспоредо; а сад, као приспјели момци, љети прп орању, копању, кошевини и испаши, а зими на зимовишту по стајама са стоком вијек-ва-вијек заједно. Не раздвајају се колико ни очи, колико ни Вележ од Бишине, колико ни сунце и мјесец од неба; и не може један без другог колико риба без воде. Од више су се милоште побратили. Једног прољећа, на самани Ђурђев-дан, напитани предањем својих старих, дођу на један извор; умију се, потегну ножиће те један другоме разреже по пб палца од десне руке; просуту крв покупе у двоје сребрних путаца од тбка испод грла, па се Крсто Мујове а Мујо Крстове крви напије, пољубе се у три пут образ у образ, — и тим је чин светог побратимства био обављен. И живот им је спрва био некако лак и сладак. Текао им је весело, као планински поток кроз цвјетну пољану; бректао од младости а у бујности, као подбризгала мезгра на витком брезићу око Спасова-дне; разигравао се, као јагње трзунче кад се у јуну мјесецу разгица по зеленој ливади на изобилном