Delo

120 Д Е Л 0 Келнер донесе једну литрењачу руменике. Крсто је шчепа објема шакама, обзину јој грлић и стиште зубима, стакло прште, комађе му се здроби у уста и исјече му усне, десни и језик, и измијеша му се крв с вином у боци. Крсто је тек тада наже и попи сву у искап. — Ватру, ватру, браћо, да утулим; изгоре ми сва утроба и цнпан-цијело срце од наква маразлука... обрати се дружини као да се правда што то тако чини од себе. — Болан, толико си плахо жедан па си натег’о том жеравом, да с’ и брке ил’ осмудио нл’ попио. Не познају ти се вет к’о да их никад нн им’о нпјеси!.. нашали се Мујо преко чаше и залогаја. — Жену и брке је ласно добит’ у свако доба, кад год чо’јек накасти. Ево види!.. на то ће му Крсто, иа шчепа внљугаку са стола и забоде је себи у брчишта над горњом усном. Виљушкини му зупци звекнуше о зубе, а крв му се залп у уста и у ноздрве. Глумице цикнуше, а глумцп се стресоше одјезе и ужаса. А он ни хабера, но продужн пити и пјевати. — Охо-хо, ништа је то!.. заучиње Мујо, чисто завидећи Крсту на слави. И, као да умири њежну дружину и докаже да је то обична ствар, извуче ножић из кора иза силаја, засука рукав на лијевој руцн и у њу кроз мишку себи забоде и проћера ножић, па наставп пити облимнце и помагати Циганима пјевати. Шнца крв као нз чесме, а дрхте ножић н виљушка у разјапљеним и свјежим ранама и живом месу, а наше делије хпч нп хабера; пију, пјевају, бјесују и чине шемлук као да су Босну посвојили. — Молим те брат’ Крсто и брат’ Мујо, припазите се сад немојте што крупно избациват' — дошли су неки швапски офицнри, па да не би било врзгаре и главобоље... знаш каквије' има!.. пришапта Обрен Крсту на ухо. Ово је било уље на воду. — Шта, мајку им швапску — да би ли! Ако су м’ у Бечу под телећаком самарили, зар да м’ и с’ и вође не дају провеселит’ с друговима и пријатељима за свој рачун?! Мало им је што их служих трп године, но и још хоће — пас им се пасјега меса напотез’о, а? А да нијесу погодили, валај, не! Вина амо — хееј!.. Циго море — ану-де ону „Авај, Босно“!... Држ’ ти,...