Delo

ИЗ ЗЕМЉЕ ПЛАЧА 119 А Мујо се раскрпви пјто га грло доносн: „Цар од Беча пзгубио кључе. „Весели се п Дупав и Сава: „Уста раја ко пз земље трава „С црвпм газдом да се кус.урава... ихај“!.. — Вечера је готова!.. прекиде их газда Обрен, више из бојазнн но из потребе за тај тренутак. Глумци, вндећи да су нобратими загазили дубоко, ужурбаше се као нспред обједа, дигоше се и заједно са чазбеницима засједоше за постављену софру. Кроз неколико минута пред ућефлехисаном дружнном су на столу стајали пуни тањири босанских јела. Док је једњак био заузет, гркљан је са својим пјесмама ћутао, а на мјесто њих с усана су лећеле бујне здравице као са стрехе сребрне каиљице за вријеме кишног прољева. — Е, браћо, кад виднм кога Србијанца јали Црногорца, чинп ми се к’о да виђу рођеног брата; а, кад овако сједим с њима, к’о да сам усред Србије ја Црне Горе, и заборавим на све јаде који м' окружавају у овој несретној земљи... зађе Крсто за вечером. У том се појавише Цигани с ћеманетима и бубњевима. Опћутили лумперај, на, баш као лисице на стрвину, насрнуше, клањајући се и метанншући још са врата. — 'Вамо, бре, фирго, хеееј!.. иодвикну им Мујо и махну руком да приђу. Цигани иритрчаше и обнскоше му љубнти скуте и рукаве. — Дедер развуци, ама једну од срца... знаш! — нареди им Муј-ага. Гарави Цигани удесише смољаве жице на својим гаравим и старим виолинама, нревукоше гудалима; и крти и сјетни звуци заглушнше потмуло жуборење гшјаног кафанског живља у пијаној и задувањеној кафанској утроби. А један млад и одриан Циго извн такође младом и одрпаном гласином чувену севдахлпнку: „Што-но мп се замаглпо Травнпк, „Или горп, пл’ га куга мори?... „Ннтп горп, ннт' га куга морп, „Ђевојка га оком запалпла, „Чарнпм оком кроз срчалп пенџер“... — Ииих! Внна 'вамо!.. дере се Крсто: — Вина ја ли крви!..