Delo

ЧУДНОВАТ ЧОВЕК 19 — Можда бисте, господине, били добри да поппјете с нама каву... Очевидно се сетио да љубазност према госту треба да се иокаже не само вођењехМ разговора него и чашћењем. Хтедох да захвалим и да се извнним, али жена крај прозора у кухињи устаде и, метнувши свој рад на сто, рече ниским, срдитим гласом. — Кава ће сад бити... — Молим те, Маро... господин адвокат је тако љубазан да ме увек частп чајем, кад изјутра одем к њему... — Добро, добро! — набусито одговори жена — ја сам само то и чекала да ти понудиш господина адвоката кавом. Мислнла сам да ћеш се, по твоме обичају, понашатп као неки медвед... — Моја сестра, — једва чујно шану Чињскн — моја је сестра мало жустра... али то није никакво чудо... кад бисте ви знали све, и сами бисте признали да то није никакво чудо... али шта ћете... људи су јој учинили много зла, па н сад... Десет минута није прошло, а Чињскога сестра изиђе из кухиње, носећи у огрубелим, црним рукама одеран и избледео служавннк, а на њему две чаше каве с млеком и исечену земичку. Кад је метала служавннк на сто, погледа у мене. Очи су јој бнле врло крупне, црне, дубоко упале под црним и густим обрвама. У њнма је, чинило се, била непрестана, силна бура. Уопште је, протнвно од брата који је изгледао као оваплоћена тишина, изглед сестре био оваплоћена бура. Морала је бити некад веома лепа. Сад, у небројеннм борама на челу, у грозничавом сјају упалих очију, у впдљивој горчпни око уста, у изразу пепрестане раздраженостн која јој се огледала у покретима и звуку гласа, могла се читати дуга трагична прича о патњама, о пропасти, о бескрајним поннжењима и незалеченим јадима... — Маро! — шану Чињски бојажљиво — како би било колача... знаш? из оне пекарнице. Жена га погледа оштро. — Колача? — рече својим обичннм срднтпм гласом треба ићи по њих, а знаш добро како ми је мило пролазнти кроз ово проклето двориште, кад су све оне вештице код куће. — Моја сестра говори о нашим сусеткама... — објасни ми