Delo

74 Д Е Л 0 — Гле! разносач телеграма. Невидљивом стазом, шго се губила у житу и зоби, једна плава блуза као да је клизила површином класја, и долазила дворцу једноличним кораком. — 0 Господе! прошапута грофица, да не буде само каква рђава вест! Она је још дрхтала оним страхом што га дуго оставља на нама смрт драгога нам бића, која нам је депешом јављена. Више нпје могла да оцепи залепљену ивицу, и отворн мало плаво нарче хартије, а да не осети дрхтање прстију ц душевно узбуђење, и да не помисли да неће из овога завијутка, којн је тако тешко развитп, испасти нови бол са кога ће јој опет сузе тећи. А Анета, пуна младалачке радозналостп, волела јесве.незнано што нам на сусрет долази. Њено срце, које је живот истом први пут новредио, очекпваше с&мо радостп пз црне и страшне торбе, прикачене о бок поштанских кола, што сеју толика узбуђења улицама градова и путевима поља. Графица престаде да једе, пратећи у духу тога човека што иде њој, што носи неколике написане речн, неколике речи које ће је, може бити, раннти као ножем у срце. Страх да дозна шта је хтеде да је угушн, те је покушавала да се досети каква је та, тако журна новост. Чега се тиче? Од кога је? Паде јој помисао на Оливнја. Да није болестан? Можда умро? Десетак минута што јој је ваљало очекнути учинише јој се вечност; затнм, пошто отворн дспешу и позна рукопнс мужевљи, она прочита: „Јављам ти да наш пријатељ Бертен полази за Ронсијер возом што иде у један час. Пошаљи фаетон на станицу. Љубим вас.“ — Шта је, мама? пита Анета. — Г. Оливије Бертен долази нам у походе. — Ах! да среће! А када? — Тек што није дошао. — У четнри часа? — Да— 0! како је љубазан. Али графица је била бледа, јер од некога времена нова брига је расла у њој, и ненадан долазак сликарев јој се чинио као претња мучнија од свега што је могла да предвиди. — Отићи ћеш с колима да причекаш, рече кћери. — А ти, мама, зар нећеш и ти?