Delo

ЈАКА КАО СМРТ 87 с елегантном лакоћом, страсном пажњом н умешношћу човека коме је то закат, коју је он уносио у сва своја телесна вежбања. Анета прва спази мајку. Она довикну. — Добар дан, мама; причекај један минут док завршимо започету пгру. Због ове тренутне непажње изгуби пгру. Лопта прође поред ње, брзо и ниско, скоро се котрљала, додирну земљу, и одскочи с игралишта. Бертен викну: „Добивена,“ а цура се, изненађена, тужпла да се користио њеном непажњом, докЖилио, извежбан датражи и налази, као јаребице које падну у шибљак, нзгубљене и шенуле лопте, потрча за овом што поред њега мину у траву, ухвати је пажљиво субицом, и донесе је машући репом. Сликар сада поздрави графицу; али, хитајући да заметне нову пгру, живахнуо услед борбе, задовољан што се осећа тако гппким, баци на то лпце, толико дотеривано њега ради, само летимичан и расејан поглед; па је упита: — Допуштате ли? драга графице, ја се плашим да не озебем, те да не добијем главобољу. — 0! да, рече она. Она седе на гомилу траве, нокошене нстога јутра, да би било више слободнога поља за нграче, те их посматраше, веома жудна срца. Њена кћи, љута што једнако губи, пала у ватру, бнла је раздражена, узвикивала је гневно или лпковала, нагло јурила с.једнога краја свога поља на други, а често јој, при скакању праменови косе надаху, развпјаху се и покриваху рамена. Она би их подизала, држећп ракету међу коленима, за који тренут, нестрпељивим покретима, прндевала их укосницама, журним убодима, у масу остале косе. А Бертен је, из далека, довнкпвао графици: — Шта! Ззр није лепа тако, а свежа као дан. Да, она је била млада, могла је да трчп, да се загреје, да се зарумени, да разбаруши косе, свему да пркоси, на све да се усуди, јер је све чинило лепшом'. А после, када се онн ватрено латише игре, графица, све сетнија, премишљаше како је Оливију милије да гледа лопте, милије му ово детињско кретање, ово задовољство мачади која скачу за лоптом од хартије, од пријатности да седи крај ње, на овоме топломе јутру, н дајеосећа, заљубљену, покра.ј себе.