Delo

86 Д Е Л 0 пера, паперја, коже непознатих животиња, начињепа да разастпру по нежноме месу миловање мирисних прашака, масннх парфима или течности. Дуго је руковала њима својим вичним прстима, повлачнла од усана слепоочницама њихов додир мекши од пољупца, исправљала нијансе које нису биле како ваља, подвлачила испод. очију, гладила обрве. А када најзад сиђе доле, била је скоро убеђена да први поглед што га он на њу баци неће бити неповољан. — Где је Г. Бертен? упита слугу кога срете у трену. Човек одговори: — Господин Бертен је у баштн, игра лавн-тенпса с Госпођицом. Чула их је из далека како довикују поене. Један за другим, звучан глас сликарев и мек девојчин. довикивали су: петнаест, тридесет, четрдесет, авантаж, удвоје, авантаж, игра. Воћњак, у коме је било набијено земљиште за лавн-тенис, био је велики четвороугаоник обрастао травом, засађен јабукама' ограђен парком, вртом и мајурима који су били уза дворац. Дуж косе која га је граничила са трн стране, као опкопи утврђенога логора, засађено је бпло цвеће, дугачке узане леје сваковрснога цвећа, пољскога или реткога, мноштво ружа, каранфила, сунцокрета, минђушица, резеде и пуно другога, којн су давалп ваздуху укус меда, како је говорпо Бертен. А челе, чије су кошнице као под конац ређале своја сламња кубета, поред знда на вртарским дрвеним решеткама, зујећи су прекриљавале цветно поље својим плавим јатима. Баш у сред овога воћњака су посеклн неколпке јабуке, да би добили потребно место за лавн-тенис, које је окатрањеиа мрежа, разапета преко тога простора, делила на два поља. Анета, на једној странн, заднгла своју црну сукњу, гологлава, виде јој се зглавци н половина листова када потрчп да кечи лопту у лету, одлази, долази, трчи, светлих очпју и румених образа, уморена, засопљена правилном и поузданом игром противничком. Он, у белим фланерским чакширама стегнутим у пасу преко нсто такве кошуље, с белом капицом с надстрешнпцом, мало повећа трбуха, очекивао је хладокрвно лопту, тачно оцењивао где • ће пасти, дочекивао је, поткечивао не журећи се, не трчећи,