Delo

ИЗ ЗЕМЉЕ ПЛАЧА — НЕВЕСИЊСКИ — ■ (СВРШЕТАК) VIII На мостарској жељезничкој станици у чекаоннци треће класе на дрвеној клупп близу келнераја сио Мујо Омер-агпн Алијћ. Прекрстио ноге, изуо кундуре, запалио на сребрн цигарлук и дао се нешто у дубоке мисли. Да му није лако и да у љему све кључа од зора и дерта, види се најбоље по полуиспијеној литрењачи лозоваче, која се пред њим одмара, а чији драм врнједи дуката а сто око ни маријаша. Чим престане да пуши, отпљуцне, дохити литрењачу, обзине јој грлић и гутне по добар душак, стави је поред себе, стресе се, отре се чефром, поглади и засуче брке, и погледа мрко по кафани — као крсташ орао с тимора по низини уоколо. Наједном му неко спусти руку на раме с леђа. Он се осврну, хити очпма и изненадп се. Пред њим Јосо Латинин исиод Романије. Мујо ђипи, рашири руке н пољуби се с њим «">рк у брњ — Добро дош’о, пријатељу!... — Боље те напго прпјатељу!... — Окле ти ту, по Богу брате?... — Био нешто послом овди у Мостару, на сад кренуо кућп. Но како си ?... — Шућур Алаху, рђаво! А баш ми је драго што се нађосмо, да бар идемо заједно... — Шта, зар ћеш и тн на наш сенат ?...