Delo

К Љ У С И Н А Тукао је матраком жестоко, беено грискајућ камнш од луле, у којој је био већ догорео смрдљив дуван, оно парппче напртено двема треницама. Био је коњ стар, превалио четрнаесту, а бно је стар н тежак што га је под старе дане тако без срца тукао, а и њему староме човеку беше дотужила певоља. ГЈомрла му жена н петоро деце, однела му скоро све стање рука каматничка и остала му она сама кућнца под шеваром. Сада ће ка зима, а у пустој кућнци, кад внје бура ледено, а у срцу пустом ледено. Кога да криви? Да је барем то могао. Не! И сан је био камагнпк, дерикожа спротиња и стекао лепо стање. Сећа се као у спу. Кад му је жена прво мушко дете роднла. Кућа ,је певала. Од радости је он скакао сада жениној постелш, где је бледа као восак лежала она, сада гостнма да их но реду загрли и чује с њихових уста наздравице... Ах како лажне. Па... сећа се. Неко је закуцао на врата. Бно је момак од петнаест година, у прљима огрнут и дрхташе на ветру и снегу као трстика. „Умре, јао, моја стрпна, остајем сам... смилујте се људи!“ слабим је гласом био изустно момак. II он га је био погледао. Да ниси тн Лежајић? — Јесам! Покојног Николе? Момак га је био погледао збуњено н преплашено иа једва изустио: „Јесам“. Сећа се... он га је зграбио за руку турнуо и дете је пало у снег. Зашто? Јер му је покојни Никола, отац његов био остао дужан двадесет банка. Кућа је певала и он је наставио пити и слушатп са задовољством паздравице и нрорнцања над колевком његовог сина. У пијанству одрепшо из јаре парипа, од трп године, ватрена и полетпо махом кућпци, где је нздисала стрина н стао да куца на врата и впче: „Плати