Delo

што сн дужан“. А изнутра плач детета н као уздах: „Проклета тп кућа“. Пак? Отишло све у натрашке. Јели могуће да је у једапаест годипа све пропало... све? Оп поседео, сагнуо се и нема пишта... ништа на овоме свету до ове кл.успне и десет ноката. То је премишљао и кљуснна му је била мрска, мрска до Бога и нљуцкајућ жуту пљунотпну, као да је жуч бљувао, неуморно, бесно је тукао ио мршавим плећима. Али парипче ко да н не осећаше. Пшао је увек кораком, а хрбат му се савнјаше као вал н главом је клпмао; мислио би да ће му на сваки корак на земљу пасти. Јесењи се сутон брзо хватао. На западу, где су далеке планине попримале све живљу љубпчасту боју, бпло јејош руменнла од пошљеднпх сунчанпх зрака. Ннје било ћуха ветра. Ннје било душе видети на далеко и широко. Пала је поћ без месеца, али је било видно од сјаја звезданог а оно кљуснне све но мање каса, чисто муком диже једну по једну опе четири поге, које као да су срасле са земљом па их сваки нут из земље чупа. Он туче, беспо, али живинче све једно све по мање. Наједном стаде, издиже главу на се стровали. Лупнуше две тренпце привезате о бокове, о земљу и зближише се једна другој при врху правећи као кров над палим иарнпчетом. Удари човек у псовање. За сваким ударцем на илећпма животиње ређале су се нсовке једна црња од друге. Па се предомисли и ухвати за коноп, који је био парипу окомотан око главе, н ухватп за главу па стаде теглити, теглнти што је имао снаге, ал' оно нп макац. Бпло је цркло. Али су очн остале отворене и некакав тупи поглед избијаше пз њих. Оп чисто виђаше у провндној тамп. Нешто немо и хладно, али страшно, чнтав његов жнвот, који нпје бпо разумио. Он се престранш и нагне бежати, бежати главом без обзира у мирну, нему јесењу ноћ и остави кљусину напртену треницама на цести. Човек је гори него жпвотиња, среће ми! Кистање, октобра 1906. Рикард Ннколић