Delo

ЕДУАРД ХАРТМАН 33 б принципа који чине праоснов моралности. Тај праоснов може лежатп само у метафизичкој сфери која чннн заједнички корен објективне природе и субјективног духа. Док се год претпостави даје сваки индивидуум биће за собе (илурализам), дотле је Етнка немогућа, јер ие постојн никаква реалпа веза која бп чинила нужноме морално делање. Али псто тако то је моралпо делање немогуће нн па становпшту апстрактног монизма, јер овде нстниа иостоји реалпа веза међу индивидуама — једно биће — али не постоје индивидуе. Атономна морална свест могућа је само па становпшту конкретног монизма, јер ту постоје пндпвпдуе и реална веза међу њима, апсолутни несвесни дух. На овом становишту иеправда постаје немогућа, јер чињење зла другоме тоје чињење зла себи, јер смо ја н други у оспови нсто (то је ипдпјско Тав 1\уаш аз1 — то си ти). У овоме се састоји мопнстпчкн прпнцип морала. Монистички принцип морала уздиже се до релнгијског прннципа морала тиме што из идентнтета нашег бпћа са бићем Божијим следује закон потнуног слагања нашег живота са вољом Божијом. Очевидно је да Бог, да би ово било могуће, мора ставити извесан циљ својој егзистенцији и у овом захтеву циља лежгт апсолутни моралнн принцпп. Садржајем својим може овај цпљ, као што Хартман показује на крају своје Етике у главном разлозима којп су нам већ познати, бити само негатнвне природе, ослобођење Божапетва од бола који трпи (у свету н ван света), и тиме се принцпн спасења Божанства од бола иставља као последњи прннцип морала. „Реална егзистенција је“, тако Хартман завршује своју Етику „инкарнација Божанства, светскн нроцес је исторпја патње Бога који је постао месо и у исго доба пут за спасење у месу разапетога, а моралпост је сарадња на скраћењу овога пута патње и спасења“. У „Религијн Духа“ Хартман је нзложпо нринципе једне нове, по њему апсолутне религије. У првом, историјско-критичком делу своје философије религпје, онјехтео показати да је конкретно монизам, како он назива своју нову религију, последњи завршнн члан развитка религијске свестн човечанства п да и он преставља спнтезу хришћанско-јеврејске религије теизма и индијске религије апстр&ктпог монизма. Хартманов конкретни монизам узима заједио са хришћаиством реалптет света, којн одрпче апстрактнп монизам нндијски, он узима непосредну имапептност апсолутиог бића у свету (безлнчност Божапства)