Delo

Л Е Л 0 884 рамума. Чпм се увидп да је циљ ('/луеск) оно што у крајној ппстанцијп одређује све моралне норме, онда ће се увидетп да су п пеелобода н неједиакост у пзвесннм граиицама нужин, је]» то захтева сам циљ *културпог живота човечанства. Тпме прелазнмо пз области .субјективннх у област објектнвнпх моралпнх прпоцнпа. Објектпвпи циљ морала може лежатп нли у срећп другпх илн циљевима који леже ван самог жнвота човечанства, којп су уинверзално-космичке ирпроде. Соцнјалпи евдемонпзам преставља прво, еволуционизам друго стаоовнште. Становиште соцпјалног евдемонпзма нставља за цпљ морала што .је могуће већу срећу, што је могуће већег броја друштвених члаиова н соцпјална демократија иреставља логнчну конзеквеицију овога прннцнпа. Али као год што је ппдпвндуалнн евдемонизам немогућ, тако се нсто неда одржатн то стаповпште соцпјалног евдемонизма. Кад се увпди да је срећа у опште немогућа, кад се увидп да цнљ светског процеса лежи само у негацији његовој, кад се увиди да је рашћење бола нужпи пратилац прогреса културе, опда се увиђа, да нрогрес културни п прпнцпп соцпјалног евдемоннзма стоје у неизгладпвој супротностп и да ко прогрес културпи нставља за морални циљ не може у исто доба и унапређивање среће људске сматрати за циљ морала. С тога је Хартман одсудни протнвник социјалпе демократије и он днректно захтева све оно што социјална демократнја жели да унншти: нодичи на привилегисану мањину п више мање бесправну мањнну, прнватпу својпну, брак и т. д. јер он све то сматра за нужну подлогу саме културе н њеног прогреса. Јер борба за живот у људском друштву, која омогућује културу и њен нрогрес, преставља нужно средство за реализацпју последњих циљева логичне идеје. Телеолошка органпзација човечанства или моралпн светски ред преставља један нсечак — н ак<> по Хартману најважиији исечак — апсолутног телеолошког светског реда. На тај начин преставља морални прпнцип моралног светског реда последњи и потпуно истннити моралнп припцип, који све омање ниже моралне нринципе обухвата у себи као своје ноједппе моменте. Овај принцпп захтева потчињење сопствене воље инднвндуума апсолутној вољн која се манифестира институцпјама и формама моралног светског реда. Али протпв овога се буни индивидуална воља, па тражи разлога за ово своје потчињење. Тпме улазимо у последњу н највишу област Ктике, у област