Delo

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ XIV Солуи, септемора 1900. Мнла пријатељице, Да сн дошла у петак у јутру Нмир-ханумнну конаку, па да си ушла у пространу софу једну, из дворпшта, сву у стаклу, видела би: шиљтета и јастуци изгњечени, овде онде просут дуван, овамп кутија са жижицама, онамо послужавнпк с фнлџанима, празним, испретураним, на једној столицп фереџа, ша другој чаршав л пече, пред једппм вратима папуче, изврнуте, пред другим цинеле, обе к соби окренуте, насред собе чинија с кором од крушака, у дно тепсија са семењем од днња и лубеница, котарнца с пробраним грожђем, послужавник с љускама од печених кестенова, с коштицама од урма, с кором од поморанџа; н видела бн прозоре све широм отворене: испод једнога разбнвени филџани и улупљени зплови, испод другога саз и ут с покнданим жицама, испод трећега небројена парчад прозорског стакла и проваљено дахире. Девет, по европски, а у кући мртва тишпна. Да си нешто дошла, пптала би: Пма ли живе душе? п какав је ово неред? Кад одведоше певесту, поседесмо још мало, нођосмо по „впзитама“: Дервиш-беговима, Ахмед-беговима, Исмаил-пашиници. Пред вече кући. „Да се одвојим, Емир-ханум, од капије; нека ме отпрати ваш ајваз“. —- Ха, ха, ха! Видећеш ти свога ефендцју сутра по ручку, даће Бог! „Немојте, Емир-ханум, муж... — Муж! Остави човека мало сама. У нас, богме, муж на једну