Delo

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ 353 страну, жена на другу. Он чим вечера с фењером у кавану; она како дигне софру с фењером у комшилук. Ево ти изун; све сам угодила како треба“, заврши и извади из недара карту од мога мужа. Ја се зачудпх: сад видим шта је поручивала ајвазу. — Не, ханум. Ја не могу остати на копак. Ја ћу вам доћи сутра рано, па ћемо се.. Не даде ми да довршим, већ, лупнувши звекиром у врата, обави ми руку око паса: увуче ме унутра, чим се врата отворише... 0 чуда, мила! у софи пуно! — старе, младе, лепе...; све „алатурка“: дугачке антерпје, неке с пасом, неке без паса, накићене, намирисане, мирис да те угуши; дим... Меџлис сам збрала. седела, Крај себе драго довела, нзви домаћпца кад угледа госте. С драгим сам заједно епавала: А како сам се провела: Питајте душек и јоргаи, прихватише гости, кад чуше домаћицу, п прппљескаше силно длановима. Ја застадох; мимо мене нрође Ђул-ханума и Зариф-ханума. „Шта је ово?!“ Зарифа слеже раменима, а Ђул-ханума рече: „Шенлук (весеље), за твој долазак.“ Вече дође, драго с пута изгледам, Уздишући горке сузе проливам, Аман! Јараби! II зазвекташе зилови на дахпрету, нритресе се дахире у рукама једне шездесетогодишње кадуне, дебеле, сасвим црвене косе, у белој ноћној хаљини, распојасе. „Ашколсун!“ захори се из много грла, као одговор на њене речи „аман! Јараби!“ Изгледам га. Вече прође нема га: Плачем, јецам, дршће срце п снага, Аман! Оф амап! „Ашколсун, Есма-кадун!“ проломи се ваздухом. Та стара, дебела, сасвим црвене косе, зове се Есма-кадун. Некад била чочек, Циганка, па је заволео један бег солунски, и обукао јој фереџу, то јест потурчио је, па је венчао за се. Од тада је увек с ханумама, с њима другује и весели нх. Дело, кн». 41. -3