Delo

ГШСМА ПРИЈАТЕЉИЦП 79 Џамадан од црног сукна, ишаран зеленим и црвеним гајтанима. На џубету, сукненом, јака велика, шпрока, посувраћена, права матроска јака. На ногама му шарене вунепе чарапе и кожне ципеле; на глави фес и... Кад бих пешто умела описатн како је намештен на главу пешкир, врло дугачак, и широк, као спег бео! Али ја не умем... У Мирковцима, кад сам из далека впдела сељаке на глави с убрусима, учинило ми се да то нису убруси, него капуљаче поскидане са бурнуса Бедујина. Неду, овако лепу обучену, извели смо у двориште, слнкалн смо је; а она се дотеривала, намештала, само да што лепша изађе. А кад израдимо слику њену, послаћемо је овамо: нека се гледа, нека се радује девојче, румена, лепа Горњанка, Црногорка, Српкиња... По слпкању, испитивасмо их то за ово то за оно. Ово је, веле, највећа задружна кућа у Црној Гори. Нељади доста: четрдесет и две душе. Лети, веле, две су жене у бачилу, две у башти, три код куће: јетрве... У Скопљу саме Теофапе и Атине; у скопској Црној Гори (у овој кући задружној): Стојна, Мара, Цвета, Петкана, Крстана, Перка, Неда и Анушка. — А како име мушкима? — Петко, Ђорђе, „Перо“, „Нешо“, „Крсто“.... Пред полазак, паде ми поглед на запаљено кандпло, па икону пред њнм, озарено његовом бледом светлошћу: Св. Ннкола. — Слава наша. — II наша. — Е, виднш, мп смо род, за то се оволнко волимо... Испратише нас свп, до на крај села... — Оволико милости! оволико искрености! чудила сам се ја кад смо се растали. А. Г. Палошевић: Нисте ли опазили да су испрва билп друкчији? Малко се устезаше: не верују... Пуно их је што пм долазе са задњом намером. А шта је вас довело к њима, они су разумелп. — Не разумелн, него осетили: душа душу разуме, осећа мржњу а п љубав... У четвртом селу, Чучеру, напшли смо на оро. Све је то, п мушко и женско, красно обучено, онако као у она три села. Спустила сам се на брежуљак крај чесме, па слушам глас свпрале, глас сетан, једнолнк. У свирцп, у напевпма народним, у пгрп, нпје ли олпчен дух народа. ‘А дух се народа слаже