Delo

320 Д Е Л 0 Ова јасно изговорена реченица, имала је ужасно дејство на радозналост масе. Оба се крила заталасаше и пођоше напред. — Ко .је то? — Гдеје? — Читава овца! чула су се разнолика запиткивања, ларма, кикот. — Натраг! викну наредник, и гомила се повуче према зиду, гледајући на ту страну, где је стајао занимљиви регрут. — Дакле ти си Тодор Трујић? упита командир, када се све стишало. — Ја, одговори Тодор, нешто слободније. — А шта сп ти? — Ја вла. — Баш вла? — Јест. — Одакле си? — Је ли ја? — Да, ти ... ти ... ти !.. понављаше љутпто командир, лупкајући стоналом десне ноге о пречагу стола. — Растиште. — Је ли то село? — А ... а ... процеди Тодор, и климну главом два-трнпут у десно и лево. — А јеси ли писмен? — Не знам. Опет се разлеже смех међу предњима. — Лакше, добаци наредник и поирети главом. — Како не знаш?! — Па не знам. — А умеш ли да се прекрстиш? — Не знам, одговори онако исто отегнуто, као и први пут, у истом положају, с опруженим рукама, и десном ногом избаченом мало Нанред. Малопређашњи смех, који се још чуо по где-где у маси, претвори се сада у чуђење. — Зар ни да се прекрсти?! — Какав ли је то дивљак?! — Одакле је? — Где је био до сада? опет покуљаше питања са свију страна.