Delo

348 Д Е Л 0 хујемо оне празне титуле, које немају никаква значења, све повла* стице које су одржавале углед цркве изгубиле су сваку вредност. Па шта више и оно мало датих повластица служитељима цркве често и на разне начине повређиване су на штету и понижење цркве, која је морала доћи до тога незавидног положаја да пузи пред силним људима ради спасења својих права. Чим је изгубила своју независност црква је почела падати из једног понижења у друго док од некадашње милосрдне матере није постала бедна слушкиња. Но зло не би било још тако велико кад би се држава ограничила бар на том понижењу и нобринула се о извршењу друге своје дужности т. ј. о васпитању народа у духу побожности, о васпитању од кога само и може очекивати добре плодове. оа несрећу удаљпвши се с правог пута у односу своме према цркви, држава је занемарила, што је у осталом било сасвим конзеквентно и религиозно васпитање народа. Зато ми и видимо да све владе (грчке) с малим, реткпм изузетком, не само не воде бригу да народ буде прожет побожношћу, него се често и такмиче једна сдругом у измишљању мера штетних по цркву. Једна оставља десетинама година непопуњене упражњене егшскопске катедре, уступајући пх најамницима радп упропашћења; друга понуњава те катедре људима неспособним и несавесним; трећа укида наставничка места за богословске предмете; четврта поверава предавање тих предмета лицима, која су одлучни противници истине инезналнце у вери. Уопште сви на цркву гледају као на неки сувпшни терет, а на религију као на идеју, која је свој век преживела и нема части да спада у број нових идеја, које владају у друштву не трудећи се за несрећу да испитају како гледају на цркву други културнији и силнији народи, каквујој они помоћ указују и какав појам они имају о религији“. У овом истом готово смислу оцртао је положај православне цркве једном приликом н атински професор Дамала. „Уопште, каже он, педесет година слободног живота нису никаква добра донели нацноиалној цркви, и последнце су, вели, очевидне. Још мало па ће већ бити сувише касно да би се ствар могла поправнти. Неко са стране дотераће нас гвозденом палицом".1 Дакле, ни у Грчкој уступање брачних спорова у надлежност грађанског суда, као ни у Румунији, није извршено у нор 1 Види Бердп иков 1>, о. с. стр. 295. и 295.