Delo

Н Е Ч II С Т Л К Г В 355 вечера да вечера и после ноћ са топлом, меком постељом у којој ће она од умора да се сруши и одмах да заспи. И тако сваки дан, да не осећа како дан, време споро пролази; још мање да јој пада па ум да мисли о овоме а највише о себи. Све да судбини остави. II да брекћући од здравља, снаге и насладе једва чека када ће је који запросити, када ће бити венчана, добити мужа; када ће и она, као п њене другарице, нмати своју кућу, са мужем ићи по родбини, на славама, вечерама п весељима као и по овим саборима, и свуда гледати како ће се што боље провести, јести добра јела и носити што лепше хаљине. Софка, силом, колико је пута саму себе нагонила да и она таква буде! Предузме какав посао, обично какав тежак, чувени вез; ткање каквог свиленог, од „бурунџук" платна или ћилима са Соломуновим словима. Загреје се, зарадује. Једва чека да У ЈУТРУ сврши кућевне послове. Мати би тада кришом, да би имала више времена, пре ње свршила теже послове: чистење и прање судова, а њој остављала да само наместп и уреди кујну или собу. Она би то на брзу руку свршила и одмах, једва чекајући, седала би за посао. Сва се уноси. Помно, не дижући главе радп. Једва је мати одваја да би ручала. Опда опет наставља. II што би се посао све више, јаче (а тај вез и шаре обично би биле тако тешке да друга једва месецнма ако би тек могла дауђеу њ) испод њених руку оцртавао, појављивао, нздизао, она би се све више п више у њ уносила, и одмах бн осетила како јој је друкше. Мирније спава. У јутру је свежија. На огледалу види како крвна зрнца почну да се шире, заокругљујући се но њеним белим образима. Јело јој слатко. Вода још слађа. Осећа како је ваздух свеж, како јој надима прса, пунн их снагом, здрављем и чистом крвљу. II сваки час, у сваком тренутку тада би била у стању да заспи, слатко, мирно, и да се одмара. Али то не би дуго било. Што бп се иосао приближавао крају, њу би све више и више почела да обузима клонулост н равнодушност. Јутра јој већ не бп била онако свежа, већ туиа од неспавања и главобоље. Мислила би да је то од умора и великог напрезања. Руке и врат би јој дрхтали да би јој глава падала а у снази би се осећала сва изломљена. Пшла би, вукла би се као болесна... Док, изненада, одједном, сву је не обузме оно „њено“. Снага јој почне да трепери. Испуни се сва миљем. 23*