Delo

354 Д Е Л 0 — Хајде, лало! Хајде па код нас вечерас мало и да поседимо. Биће и лала Сета и лала Руса, Васка. Све ће оне бити. Вечераћемо, па хајде и ви с нама. У иронији, не могући да је гледа, мајка би је одбијала: — Кући, кући морамо. — Па добро — никако ова не би попуштала — пусти бар Софку, нека бар Софка са нама оде... Још кадаједеца нису видела... Деца је се зажелела. Пусти бар њу. Мајка би је, нервозно, прекидала: — Не може! Неможе! Сад ћемо ми да идемо. Времејевећ. II заиста би, после тога, — Софка једва чекајући, — она и мајка одлазиле. И то је бивало увек тако. Увек са тих сабора, весеља и слава њих две би прве одлазиле. Још за видела, када почну да одлазе први, већином старци који су дошли више обичаја ради, цркве ради, да као и сваке године тако и сада приложе цркви свој дар а остављајући сво.јим млађима, укућанима, да они и даље остају, седе, веселе се — и међ тим, првима, и њих две би биле. За њима, особито за Софком нико да би, као за осталим девојкама, ко од мушкараца, младића пошао да је издалека кришом прати; или да преко споредних улица сваки час истрчава, прелази јој пут да би је, као за сваку другу девојку која допавши му се па немогући да је се нагледа за све време док је тамо стајала, још једном видео, још једном јој се јаче упио у очи. Никада нико. Није се ни покушавало јер се је знало да је узалуд. Одавно се за њу знало: да ма шта се учинило, ма колико се око ње оптрчавало, гледало, лудовало, да се она не би ни окренула а камо ли тога погледала, још мање да бијој се тај допао и да би она као остале, сва срећна, црвенила и трептала од његових погледа и осмејака. За то, ма колика била гужва, галама, навала света, њих две су увек могле мирно и усамљено, истина не крајем, уз зид, већ средином улица, да иду и одлазе својој кући. II онда поред тога, поред те одвојености од свих, од целог света, онда овамо и код куће ово „њено“. Никада она не може, ма да је хтела и желела, да буде као све остале друге девојке; да уиесена ма у какав посао од јутра до мракаједнако га ради и весела, задовољна што јој посао или пословање по кућн иде од руке, да једва чека када ће доћи ручак да руча, у вече