Delo

Д Е Л 0 382 1 више коњаници осети се живот. Јаднпци су можда мислили, да су ова светла господа, као анђели, сишла намерно да им притеку у помоћ. Почеше се гомилати, излазити на улицу, савијати се до земље; жене су надале на колена и сметале пролазу. ТМепз, шта хоће ови дивљаци! — узвикну г-ђица Лавинија. — Сигурно помоћи — мирно одговори Леон, вадећи новчаник из шпага и бацајући га у гомилу. — Како овде заудара? — намршти се кнегињица Идалија. — На страни би ове људе показивали у цирковима. Видела сам у Паризу врло сличне њима Индијанце — додаде кнегиња Лавинија. — А, то није нстина! — бранио је Машковски по свом обичају. Видите ли, госпођо, ову жену? Потпуно лепа, па још каква је стаса! Извади и он новчаник и стаде климати главом намладу жену. Иза пребледе, Леон се намргоди, кнегиња Идалија пусти дизгине хотећи да се уклони из тог задаха, а само кнегињица Лавинија, којој се свидео предлог Машковског, остаде, вичући расејано на жену француски. Међутим око Леона тискала се гомила народа. Клањали се непрестано, дотичући готово земљу лицем; старпје су гурали напред. Најзад гомила прекрили целу улицу — коњ стаде пред прсима људским. — Шта хоћете? — упита Леон, коме се већ то беше досадило. — Спасења, милостиви кнеже! — почеше да вичу, да му грле ноге, да падају на колена у прашину. А један старац, погрбљен и готово слеп, испружи к њему своје мршаве руке н уздрхталим, развученим гласом надгласи ларму. — Мплостиви госиодару наш! Доста нам је било казне, доста глобљења. Наши су оци згрешили, а ми несрећни бедници испаштамо. Ни зараде, ни паше за стоку, ни дрва, нн сена, ништа нам не дају. Ослободи нас казне, кнеже, господару, ослободи! А Бог ће те зато сачувати од сваке жалости и * ■болести, даће ти децу и унуке пазити, даће ти свега изобиља и повећаће ти моћ! Сад смо и без крова над главом, па ко ће