Delo

II Л А В II 381 она би желела, да се њена ружа љубп, па затим и руке, и да јој се говори тихо, али жарко — о љубави. А Леон је бдо така укочен, тако хладан! Најзад г-ђица Лавинија и Машковски задовољише своју радозналост. — Ништа особито! — пресуди тетка седајући на коња уз припомоћ надзорника коњушнице. — У осталом, у овој земљи ни у чему не умеју да се користе приликама. Али на страни то би већ умели! Била би ту једна капелица, изворчић, лепо обучен чувар; причало би се, где, ко и кад се обесио, какоје изгледао; били би ту п конопчпћи, аутографи, књига за госте, хладњак, све лепо удешено за посетиоце. А овде ми нико не уме објаснити ни ко је то Суморок. — А! опростићете, тетка, ја то зпам. Суморок је шљахтпћ који већ двеста година влада без права нашом енклавом. — Шта је то енклава? — Ево овај појас земље лево, широк око пола врсте, а дуг три миље, што на велику срамоту раставља поља холшанска. Тамо ниже моје шуме видп се мали дворац шљахтићев. — Па ви сте говорили да се он обесио. — Четири његова претка! Уосталом, ја не знам шта је с иарницом. Можда тамо већ никога нема. — II ви нисте радознали? — Нисам, тетка; али могу да наредим да ми се донесу од пуномоћника сва акта о парници. Написаће се извод, и ако вас та ствар занима, моћн ћете је прочитати. — Наравно да ме занима! Помислите само. четири самоубиства! То је днвно! — Онда ћу вас услужити главном садржином. — Идалија! А где је она ружа? Јел' изгубљена? — Вероватно! — процеди удовица. Проницљиве очи г-ђице Лавпније летеле су с ње на Леона — они се споразумеше погледима. Путовали су затим даље, прођоше норед стаја на имању н дођоше најзад у село, које је недавно спаљено. — Ах! па ми смо то виделп нре неке вечерп: Сећате лн се оне ватре што се видела нза шуме? Ах, како је то страшно!... Прнђоше блнже. По згаришту су се немо кретали осиротелп сељацн и претресали рушевнне. Гомилице деце гледале су то бесмислено. Овде онде чуо се плач жена. Кад се поја-