Delo

II Л А В II 88 б Чудовиште отвори бледа уста, и као из какве бездне одговори: — Јеси ли ти нови кнез у Холши и Чартомљу? — Јесам! Тада човек лагано дпже коштуњаву руку и скиде велнку јагњећу шубару, и откри ћелаву главу, сјајну и жућкасту као слонова кост. — Ја сам Василије Суморок! — рече потмуло. — Суморок! — Тихо понови г-ђица Лавинија заборављајући на своју катастрофу и примаче се ближе. Кнез н сам беше подигао руку капи, кад и старац, али је спусти чим чу ко је. — Тражио сам те у двору, али тамо Суморока не нуштају, н имају право! Па сам те чекао на путу, јер сам хтео да видим на кога си налик. II хтео сам да те упптам какав ћеш бити, да ли као и они ранији, или, можда, донста нов, друкчији. — Ј1 ез! I'ои! — шану кнегиња Италија. Старац је непрекидно гледао на кнеза, распаљивао га, застрашавао. — Видео сам те, али ми твоје лице ништа пе говори! Ти се чудиш мојој смелости!... Имам право, јер сам Суморок! Холшански зна шта то значи! Три столећа ви нам нисте давали да будемо добри, а мн вама да будете мирни. А хоћете ли ви сада, кад сте нас уништили, бити друкчпји, добри!... Ја пмам право да ти кажем: Буди ти добар, јер је једном племену доста .једна неправда, доста је на вашој странп убистава и крвн, а мало ће бити до свршетка света кајања п ноправљања! Рекавши ово старац скиде очи с кнеза, и с тим као да је бацио какве чинп. Леон задрхта и пребледе као крпа. — С пута! — викну. А старац се немо уклони. Вратп се на камен под крстом, наслонп се на дрво н загледа се у даљину. Пзгледао је као мртав. (Наставиће се) Марија Рођевичевна. (С пољског преводи М. Ст. Јанковић). Дело, књ. 42.