Delo

396 Д Е Л 0 — И јадни младнћ станује сад с вама? рече свештеник показујући се изненађен. — Ох! не. Он станује с г. Ескјеом у доњем крилу куће. Све врсте светлости пролажаху кроз безазлене очи госпође Сиржер. Она је осећала на себи прикован свештеников поглед који је, због наочара, тако рећи кондензован био. Уморни од уздржавања, њен немир, брига и грижа савести попеше се са срца на усне и у очи; налакти се на ћоше од писаћег стола и, без и једног јецаја, бризну у плач. Свештеник је, за извесно време, остави да плаче. Посматрао је и размишљао. Како их је он познавао, ове јадне душе Парижанки, с којима се титрају таласи компромитовања и чаршијске подлости, а које немају чврстог земљишта на које ће да се ослоне ради одбране! Пошто је бпо исповедник њених ситних грехова, познавао је он нарочито ту душу и волео је, јер се она, збиља, огледала у безазленостп и нежности ових лепих очију. Госпођа Сиржер нити је јецала, нити се покретала. Само је њено лице, које се од шаке упола видело, према светлости од лампе, било мало од плача поцрвенело. Свештеник се Нге диже, нагну се и, метнувши своју руку на раме младе жене, рече: — Шта вам је, дете моје? Вас нешто мори? — Из једне фијоке извади он стакленце од ружичастог рфистала и извади запушач од старога сребра, јер га је његов занат пастира женских душа одавна снабдео свим оруђем које је потребно да се победе и умире женски живци. Али госпођа Сиржер одмахну главом; обриса очи и насмеја се. — Хвала, пзвпните... Тако су ми раздешенн живци од пре неколико дана! У извесним ми тренутцима изгледа као да пмам какав терет на срцу, какву врсту веома тешког ђулета које га гњечи, и наизменично час се спушта час диже. Ј главу ми се то диже и, као мало час, распе се у сузе. С нагласком човека који још нешто ишчекује, свештеник прошанута: — Имате право; то је нервоза. Госпођа Сиржер престаде да брнше сузе. Она рече: — Баш бих желела, господине свештениче, да вам говорим по овој ствари. Реченица је била нејасна; свештеник је разумео.