Delo

398 Д Е Л 0 II да би олакшао признање, сасвим гласно рече, у прекорима и с оним тражењем израза којим се одликују свештеници: — Овом сте младом човеку, без сумње, пошто је живео покрај вас, пали у очи својом спољашњошћу... симпатичном, вашим благим карактером, дете моје драго?... Он је облетао око вас, гоњени његовим удварањем... Она га пусти да говори, овлашћујући га на то својим ћутањем. Сузе су се њене сушиле на крају трепавица. — Нема сумње, продужи свештеник, оним благим гласом који речима побија вредност, слаби их и готово поништава, то је неки младић без верских начела који се пред номишљу на прељубу (он намерно нагласи ту реч) неће поколебати? Она га живо прекину: — Ох! не, оче! не реците то... Уверавам вас да јадно дете није криво!... а и ја толико исто колико и он... Боже мој! Ја не знам како се је то десило. Ја сам га више пута видела и не обративши пажњу на њега. Он је живео с мајком у Кану... •— То је каква Шпањолка? рече свештеник. Каква врло отмена а увек болесна госпођа? — Да; умрла му је скоро је већ две године: то је био за њега први удар. Ми га нисмо видели доста дуго; он се био повукао у Италију и није се више хтео да враћа. Па ипак се је вратио у фебруару ове године, и готово у исто време су се и десили они страшни догађаји... банкротство енглеске банке где је његов отац имао велике капитале и револверски метак који је на себе испалио пошто је држао да је пропао. Младић је све то сазнао истог дана. Падне у постељу; ми смо га примили и бринули се о њему. — Па затим? — Затим је он, наравно, становао с нама... или бар с г. Ескијеом, и ранио се у нашој кући... Јадно дете, додаде она разнежена сећањем на своје успомене, да сте га видели у том тренутку! Није било могуће не битн милосрдан према њему Од данас до сутра губитак оца и пропаст, у двадесет четвртој. годинн... — Потпуна пропаст? — Срећом, не. У почетку смо и ми сви то мпслили... Али је дуг делом плаћен. Морису је остало дванаест хиљада динара дохотка.