Delo

X I’ 0 Н II К А 415 жпве забаченнји северцн; и све друго што ствара њихову душу. Свп тп клнматски, земаљски, атмосферски и душевни одиосп стоје у извесној нараздвојнвој вези, стварају једну, томе одговарајућу, нарочиту структуру маште, нарочите преставе. Бјерисонова је Клара то, у насловном цитату, изразито изразила. Ие зачуђује јако с тога што се свакн час дешава случај да једнога пнсца и његови рођенп земљаци огласе за „чудноватог“ само с тога што се њему дешавају догађаји којп се њима не дешавају, или што не запажа догађаје који се њима дешавају а они их не могу да запазе. Едгар Но је многима фантастнчан н ненрнродан што он прича догађаје и страдања своје личностп којн се њима не дешавају, и које они не могу нп да уобразе да се могу дешавати. Оии, као већина, реше и освете једно мишљење о његовој „непрнродностп“, и ако је он, сиромах, ппсао крвљу својом, писао само опо што му се је дешавало. Један човек, дрвене главе, с правнлним и дебелим живцима, чије је начело: „пити, јести и спавати; јести, спавати и пити; спавати, јести и пити“, не може да замисли оно инквизиционо мучеништво у Бунару и Шеталици, најужасније пробдевене ноћи с мукама Христовим равним, душевним и телесним грчевима горим од оних Лаоконових. Људи, па и већина крнтпчара, полазе од себе: природно је оно што се нама може десити, оно што се дешава највећем броју људи; остало је неприродно и чудновато. Топв ез1 шаБеге роиг \оиз, рекао је један писцима: и оно што се само једном може десити на овоме свету, п оно што се свима може дешавати. А, најзад, шта је то необично и неприродно? За цео су свет Поове прпповетке биле фантастичне и необичне, међутим за њега су оне биле реалне: оне су му се дешавале. II најпојединачнији п најособенији случајеви н удеси имају места у литератури е цретпоставком, наравно да нисац има добру главу: и онај што је умро од уједа муве, и онај хистеричар што му се из ноктију испаравао мирис од ваниле, и они што су кадри да виде па чак и одреде боју звукова... Тоиз ез! таПеге роиг уоиз! Писци се могу делити, место на „неприродне“ и „природне“, на добре н рђаве, па ма се бавили у својнм списнма н најнеобичнијим и, од просечне душе, најудаљенијим удеснма. Што се они деле на „ненриродне“ и „природне“ то је нз простог разлога, што у другим случајевнма многи критичари не би нмали о чему да пишу. Лакше је неко дело огласити за пеобично и чудновато, а из тога за неприродно, него сести па доказиватн